Pojedina dela dobro podnose zub vremena. Janis Ricos je napisao „Romiosini” pre skoro šezdeset godina, ali ovo delo je aktuelno i danas: istovremeno ratna pesma i meditacija na temu Grčke, za koju će Mikis Teodorakis komponovati muziku, „Romiosini” donosi istoriju jednog naroda, intimnije određenog svojim borbama, nego Partenonom.
Janis Ricos preminuo je 1990. godine. Na njegovoj sahrani u Monemvasiji, Ricosovom rodnom gradu na Peloponezu, kovčeg su nosili seljaci, smatrajući ga jednim od svojih, dok su im drugovi iz Komunističke partije Grčke (KKE) i intelektualci iz Atine s poštovanjem ustupali prolaz. Crvene zastave, Egejsko more, pravoslavni obred… i narod: poslednji, jednoglasni pozdrav životu čoveka rođenog osamdeset jednu godinu ranije, na prvi maj, u osiromašenoj aristokratskoj porodici.
Kao mladić, Ricos odlazi u Atinu, gde živi snalazeći se od danas do sutra i istovremeno se boreći protiv tuberkuloze. Tamo postaje jedna od istaknutijig figura čuvene generacije iz 30-ih godina, koja je uvela modernizam u grčku književnost, uz buduće nobelovce Jorgosa Seferisa i Odiseja Elitija. Za razliku od ove dvojice, Ricos se učlanjuje u novoformiranu Komunističku partiju Grčke, u zemlji koja još živo pamti „veliku katastrofu” iz 1922, kada su, tokom Grčko-turskog rata, hrišćani grčkog porekla proterani iz Male Azije. Istovremeno, to je zemlja u kojoj, 1936. godine, počinju diktatura Joanisa Metaksasa i suzbijanje štrajkova. Od tog trenutka, ovaj pesnik će svoj život posvetiti potrazi za novim formama izražavanja i borbi za društvenu pravdu. Ricos, kojeg će Luj Aragon kovati u zvezde, u svojoj zemlji je stekao sva pesnička odlikovanja i boravio u svim njenim logorima. Deleći nedaće potlačenog naroda, umeo je pevati o njima na nov način, biti glasonoša narodnog otpora i istovremeno eksperimentisati sa pesničkim formama. Da bi se razumelo kako je jedan ovako kompleksan pesnik uspeo pobuditi žar cele jedne zemlje, potrebno je pročitati Romiosini („Grečestvo” u prevodu Zorana Mutića). borbenu pesmu i meditaciju na temu Grčke.
Ovo delo, napisano između 1945. i 1947, zauzima posebno mesto u istoriji grčke književnosti i politike. Pevajući o otporu fašizmu kroz, koliko jasne, toliko i neuhvatljive simbole, ova poema predstavlja istoriju jednog naroda u stalnoj, viševekovnoj borbi za osvajanje slobode. Godine 1946. izbija građanski rat između komunista i monarhista, koje podržava Ujedinjeno Kraljevstvo, usled čega tekst ostaje neobjavljen. Sam Rico je period od 1949. do 1951, proveo po ostrvskim kampovima, gde su rojalisti mučili i „prevaspitavali” pobeđene komuniste. Romisioni će konačno biti objavljen u okviru jedne zbirke tek 1954, tokom perioda smanjenja političkih tenzija. Uspeh ove poeme, kao i puč praćen diktaturom grčkih oficira iz 1967.godine, inspirisali su pisca Žaka Lakarijera da već 1968. godine prevede ovo značajno delo, uspevajući da u francuskoj verziji prenese njenu oštrinu i epski ritam.
Na trideset i pet stranica, Ricos pokušava da opiše Grčku jednim sirovim, i na prvi pogled skoro negativnim jezikom:
„Ova zemlja je tvrda poput tišine, / Uz grudi steže svoje usijane ploče, / U svetlosti steže svoje vinograde i puste maslinjake, / I zube steže. Vode nema. Samo svetlosti.”
Prošlost i sadašnjost se prepliću, dok aluzije na antičku, vizantijsku i modernu civilizaciju skladno odjekuju. Od Turaka do Nemaca, zemlja je uvek bila pod nečijom čizmom i ona je ta koja, pamteći mrtve, povezuje ljude. Ne krv. Preciznije indicije o vremenskim epohama ne postoje, dok se ljudi stapaju sa (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
