Da se na ovoj stranici pišu pesme, pa još romantične, ona bi sigurno zaslužila jednu. Pomenuli bi se u njoj sigurno njeni zubi beli kao vrhovi talasa što zapljuskuju Playa Amarillo, tamo u njenoj domovini; i noge dugačke kao Mezoamerika, ne vidi im se kraj; i onaj potez kada crnu kosu nehajno stavlja iza uha, a to uho joj je malo veće od onog drugog – neko ko je manje zaljubljen napisao bi klempavije, šta – taman jedna mala nesavršenost da shvatiš da je stvarna, da postoji.
Ali ovo nije mesto za pesmu o zvanično najlepšoj ženi Univerzuma, ne samo zato što ima boljih za tu rabotu, nego i zato što njoj nije do pesme; ovo je priča o jednom – da li samo jednom? – režimu koji ne može da podnese ni najmanju opoziciju. Pa makar ona dolazila sa lentom i pogledom od kojeg ti se oznoji čelo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS