Uvek je to bilo u deliću sekunde. U prokletom deliću sekunde.
Kako je njegova ruka uvek za taj delić sekunde bila bliže lopti od mnogo viših i dugorukih suparnika, kako su njegove noge uvek za taj delić sekunde prve stigle na pravo mesto, tamo gde će da padne lopte, kako je ta lopta iz njegovih ruku nekom krivudavom putanjom, kao divokoza u planinama, grmaljima kojima je u reketu bio okružen, pronalazila put do koša, kako je ta vest iz Amerike u deliću sekunde srušila sve.
Dejan Milojević nije bio najbolji košarkaš sa ovih prostora, nije bio ni najbolji trener sa ovih prostora, ali je bio tako jedinstven i neponovljiv, što je možda i teže postići u zemlji sa ovakvom košarkaškom istorijom.
Kroz karijeru, igračku i trenersku je prolazio nekako nenametljivo, a uvek je bio tu u vrhu.
A vreme mu nikada nije baš išlo na ruku.
Boban Marjanović je primer žrtve vremena, momak koji se rodio dvadeset godina kasnije. Kako bi samo njegova karijera, sa takvom mekanom rukom i osećajem za igru u telu diva, izgledala devedesetih kada je košarka bila doživljavana kao igra u kojoj igrač viši od 2.15 donosi pola pobede i pre početka meča.
Dejan Milojević je suprotan primer. Visok jedva više od dva metra, morao je da traži svoj prostor mišićima i intelektom, i metaforično i svakodnevno u košarkaškom reketu, na treningu ili utakmici, obarao je rekorde domaće košarke – posebno kada se proširila na jadranski prostor – u vreme kada su se centri plaćali po visini. Pa kada neki tim nema novac za centra višeg od 2.10, i ne pitaju zna li nešto, onda se zadovoljavaju ovim nižima.
Kada je postao trener, bio je trener prvog tima Mege, ali nije bila tajna da je njegova forca rad sa visokim igračima. Verovatno nije slučajno što su iz Mege baš visoki igrači najlakše nalazili put do NBA lige, iako se po prirodi stvari centri tamo lakše snalaze od bekova.
Dakle, opet mu zeitgeist nije bio naklonjen. U vreme kada je došla košarka u kojoj centri izlaze iz mode, on se pojavljuje kao ekspert za rad sa centrima. Možda bi nekome delovalo kao vunovlačar u 21. veku, ali kako je jedan od njegovih pulena, Nikola Jokić, promenio globalnu igru i vratio košarku centrima, tako je i konačno došlo vreme da svet čuje za Dejana Milojevića.
Znao je svoje mesto i držao se onog prostora i onih okvira u kojima je bio dominatan. I kao igrač i posle kao trener.
Da je bio fudbaler, bio bi sinteza Aleksandra Mitrovića i Darka Pančeva, fajter koji ima prirodni dar da se nadje u pravom trenutku na pravom mestu, a da pritom doda dozu elegancije svom robusnom stilu igre za one koji to žele da vide. I da pritom obara rekorde. O čemu je, i naravno ne samo o tome, detaljno pisao Miloš Jovanović u tekstu za Velike priče koji bi zaista trebalo da pročitate ako vam je iole važno da razumete ko je bio Dejan Milojević.
Da je bio rukometaš bio bi Dragan Škrbić, sa primesama Nenada Peruničića. Da je bio odbojkaš, bio bi Vanja Grbić u telu Ivana Miljkovića.
A da je bio košarkaš mogao je da bude samo Dejan Milojević. Nešto što niko nikada neće moći da bude.
