Kada bi, ne daj Bože, kralj Engleske kojim slučajem odbio položaj “vrhovnog guvernera Crkve Engleske – titula koja inače pripada monarhu te zemlje, celo ostrvo bi se zatreslo. Crkva bi tugovala, biskupi bi plakali a teolozi brinuli. Da li je onda Reformacija (odvajanje od katoličke crkve) 1534. godine bila uzaludna?
Kako se čini da jeste, piše Gardijan, prema vestima, trač karaktera, izvučenih iz Dejli mejla princu Vilijamu se nije dopala ceremonija krunisanja njegovog oca i nije mu baš “legla”.
Za svakoga ko britansku monarhiju shvata sa malo više ozbiljnosti, krunisanje je bilo iznenađujuće. Jer je predstavljalo šefa britanske države koji se odlučuje da služi Bogu, umesto britanskom narodu.
Malo manje od polovine stanovništva Engleske i Velsa izjašnjavaju se kao hrišćani. Pre nekih 30 godina, Čarls je izrazio zabrinutost zbog toga što se od njega očekuje da predstavlja multikulturalno, multidenominaciono (više grupa unutar određene religije) društvo kada je on posvećen samo jednoj. Želeo je da bude „zaštitnik vere“, a ne „vera“.
Nasledna monarhija je veoma kompleksan pojam, čak i bez religioznih momenata. Ako princ od Velsa želi da njegovo krunisanje imalo liči na savremeno – legitimisano javnim pristankom i aklamacijom – trebalo bi da se odluči za to i isplanira ga u skorije vreme. Mogao bi ga čak organizovati na nekom svetovnom mestu kao što je Vestminsterski parlament – valjda ima tolike nadležnosti.
Čini se da britanski narod zaista uživa u srednjovekovnom misticizmu i da to voli, skoro koliko i turisti. Monarhija se tradicionalno gradila na čvrstim temeljima kako bi bila spremna za dolazak nepodobnog monarha. Od Džordža III preko Edvarda VIII do princeze Dajane, britanska kruna je pokazala da može da preživi razne potrese. Međutim, priča da monarh vlada voljom Božijom sve više izgleda apsurdno.
Bogatstvo engleske crkve – imovina koje potiče od monarha Normana i Tudora – je ogromnih razmera.
Anglikanska religija polako gubi podršku i njena uloga u nacionalnim ceremonijama takođe opada. S njenim raspadom treba da se suoče i monarh i crkva. Gledston je 1885. razmatrao mogućnost odvajanja crkve i države, međutim zbog važnosti crkve to se nikada nije desilo.
Rezultat toga je “slaba” crkva opterećena hijerarhijom od 108 episkopa, 42 eparhije i hiljade, suvišnih, srednjovekovnih građevina. Samo su se velike katedrale pokazale kao značajne zbog kulturnih aktivnosti koje se u njima organizuju.
Crkve u drugim evropskim zemljama predale su svoje istorijske zgrade lokalnim vlastima – sa poreskim ovlašćenjima – da se o njima brinu i preurede ih. Za građevine engleske crkve poželjno je što pre pronaći novu funkciju i upotrebu, u suprotnom otići će putem srednjovekovnih zamkova i postati gomila kamenja.
Možda bi budući kralj Vilijam, kad bude preuzimao funkciju vrhovnog guvernera, mogao da prepusti crkve državi.
Tagovi
