Evropska unija se vratila kući. Belgija je 1. januara započela šestomesečno predsedavanje Savetom Evropske unije, koja se ove godine nalazi pred velikim i bitnim promenama, pred izazovima novog proširenja, promenama Osnivačkih ugovora i izborima za Evropski parlament.
I sve to u svetu koji se nalazi pred izazovima, rizicima i pretnjama, ali i mogućnostima, o kojima smo ove nedelje slušali na Svetkom ekonomskom forumu u Davosu. Belgija ima težak zadatak da omogući usvajanje Strateške EU Agende 2024-2029 i pripremi diskusiju o budućnosti Evrope, koja treba da bude još demokratskija i efikasnija u svetu veštačke inteligencije, dezinformacija, klimatskih promena, energetske tranzicije i u kom se još uvek odvija rat u Ukrajini a sve više zaoštrava i rat na Bliskom istoku, čije posledice tek treba da sagledamo i izmerimo.
Belgijsko predsedavanje je fokusirano na šest prioriteta: odbrana vladavine prava, demokratije i jedinstva Unije, jačanje konkurentnosti privrede kroz istraživanja, inovacije, povećanje rasta i smanjenje nezaposlenosti. Tu je i omogućavanje zelene i inkluzivne energetske tranzicije na obnovljive izvore energije, smanjenje zagađenja i ubrzavanje dostizanje klima- i karbonsko-neutralnih ciljeva Zelene agende. Sve to uz mere socijalne zaštite najugroženijih i razvoja socijalne ekonomije, kao i uz zaštitu građana Evropske unije i njenih granica.
Poslednji prioritet odnosi se na promociju globalne Evrope i zaštitu multilateralnog sistema međunarodnih odnosa koji je zasnovan na pravilima.
U tom i takvom svetu potrebno je da se obezbedi da Unija govori jednim glasom i da deluje nezavisno i asertivno u skladu sa svojom strateškom kulturom i strateškim ciljevima koji su ambiciozno postavljeni do 2030. godine – a to je u Evropskoj uniji sutra.
Donošenje ključnih odluka u najvažnijim pitanjima teče sporo. Još je za njih potreban konsenzus svih 27 država članica, kao i saglasnost svih institucija: Evropskog saveta, Evropske komisije i Evropskog parlamenta. Na kraju i Saveta Evropske unije.
Koliko je u ovom trenutku bitan prvi zadatak, koji se odnosi na odbranu vladavine prava, demokratije i jedinstva Unije, moglo se videti na Plenarnoj sednici Evropskog parlameta u prethodna tri dana.
Na trodnevnoj agendi nema čega nema: od odavanja počasti Žaku Deloru, preko usvajanja brojnih izveštaja, regulative koje se odnose na ribarenje, intelektualnu svojinu, produžavanja garancije na više od godinu dana za tehniku i kućne aparate, pa i na neispravne deklaracije konjskog mesa uvezenog iz Argentine i Urugvaja, do kineskog uticaja na kritičnu infrastrukruru…
Pored svih ovih izveštaja, rezolucija, predloga zakona, zaključaka Saveta iz decembra prošle godine, posebnu pažnju privukla je rasprava o nekoliko država u kojima su identifikovani zabrinjavajući trendovi i političke pojave koje ukazuju na ozbiljnu pretnju demokratiji i vladavini prava.
Svaka država koja je postala članica Evropske unije, morala je najpre dokazati da je demokratija, da je u njoj uspostavljeno slobodno tržište i princip vladavine prava sa sve institucijama koje to garantuju. I to je osnova. Tako se zove i prvi klaster za sve države koje pregovaraju o budućem članstvu prema novoj metodologiji. Bez toga se ne može dalje razgovarati ni o ekologiji, ni o energetici, ni o zaštiti zdravlja i prava potrošača… I to je logično.
Ukoliko nema podele vlasti, vladavine prava i demokratije, nije moguće sprovesti niti jednu evropsku politiku u skladu sa osnovnim evropskim vrednostima. Ali, to što su u Evropsku uniju ušle kao demokratije, ne znači da će to ostati tako zauvek, i upravo to je opasnost koja vreba, ne samo ne samo države Istočne i Centralne Evrope koje su postale članice pre 20 godina, već i neke osnivače.
Evropska unija se najčešće definiše kao najveći mirovni projekat svih vremena, kao zajednica vrednosti koja deli zajedničko istorijsko iskustvo i koje je čini posebnom i u identitetskom smislu od ostatka sveta.
Ona je, međutim, i najznačajniji antikomunistički, antifašistički i antinacistički projekat, čiji deo mogu biti samo demokratije i slobodne tržišne ekonomije, u kojima postoji funkcionalna vladavina prava. Neke bivše diktature, fašističke poput Španije i Italije, zatim nacistička Nemačka i njen istočni komunistički deo, kao i čitava Istočna Evropa koja je pola veka tavorila u komunizmu, transformisale su se tako da su danas one skoro sve demokratske tržišne ekonomije sa institucijama i zakonima koje garantuju primenu kako nacionalnog, tako i evropskog prava.
Za sada je samo jedna izuzetak.
Ilva Johanson, evropska komesarka za unutrašnje poslove, imala je zadatak da upozori Evropski parlament o neophodnosti borbe protiv neo-fašizma i zabrinjavajuće pojave u Italiji, iz koje je 7. januara svet obišao šokantan snimak neo-fašističkog događaja organizovanog u centru Rima.
Hiljade uniformisanih i dobro uvežbanih mladića koji salutiraju “rimskim pozdravom” iz doba Musolininija uz povike “Za sve pale drugove!”. Nešto kao “Za dom spremni!”.
Taj pozdrav je bio zabranjen u Italiji, ali ovih dana je kasacioni sud dao mišljenje da to ipak sme da se koristi ukoliko ne ugrožava javni red i poredak i ne poziva na nasilje!? Nego na šta se poziva? Na mir u svetu, bratsvo i jedinstvo među narodima? Pa, ne. Dovoljno je podići ruku na taj način i svi na ovom kontinentu znamo šta to znači, i na šta je to poziv.
Ovaj događaj je prošao nezapaženo u našoj javnosti koja se tog i narednih par dana bavila proslavom ili obeležavanjem (kako ko voli) Dana Republike Srpske. Ali evropskim zvaničnicima ovo nije promaklo. Odatle i predlog rezolucije protiv obnavljanja fašizma u Evropi.
Komesarka Johanson u svom kratkom ali upečatljivom govoru kaže da se protiv ovakvih pojava mora reagovati momentalno i odlučno, jer “neofašizam nije pretnja u demokratskom sistemu, već pretnja demokratskom sistemu I ima korozivni efekat.”
Rekla je takođe da ovo nije izolovani incident, već da online komunikacija, pozivi i proglasi ukazuju da takve organizacije imaju mrežu u brojnim državama članicama.
Budući da se spremaju izbori za Evropski parlament, potrebno je obezbediti da se spreči govor mržnje, neofašistička propaganda i to to tako što će se poštovati već ustanovljeni visoki standardi u oblasti političkog oglašavanja, koje podrazumeva i brojne prateće mere borbe protiv diskriminacije, govora mržnje i dezinformacija.
Na predstojećim izborima, kaže ona, treba da glasaju slobodni i dobro informisani građani a oni su isfrustrirani porastom troškova života, neizvesnošću zbog kriza koje su posledice ratova u Ukrajini i Bliskom istoku, zbog migracija i priliva velikog broja izbeglica.
Ukoliko Evropska unija i njene države članice ne budu umele ili mogle da upravljaju ovom frustracijom, umeće ekstremni pokreti, od kojih je jedan i ovaj koji je organizovao paradu u Rimu, neofašistički pokret čiji je jedan od osnivača i partija italijanske premijerke Đorđe Meloni. Na kraju, komesarka apeluje da Evropski parlament usvoji rezoluciju kojom se suprotstavlja “poznatom neprijatelju, bez obzira što sada nosi novu masku”. Pohvalila je pritom nemačkog kancelara i ministarku spoljnih poslova koji su se pridružili marševima protiv neo-fašizma u Berlinu i Potsdamu. I tamo je situacija alarmantna.
Po nešto benignijem osnovu, ali jednako opasnom po demokratiju, na tapetu se u plenumu zasedanja evroposlanika našla i Grčka. U sat vremena rasprave o stanju demokratije u toj zemlji čuli smo da se sve više i brutalnije guši sloboda mišljenja i političkog delovanja, da se vrši progon neistomišljenika i nevladinih aktivista, da je sudstvo pod uticajem izvršne vlasti, te da zato nije rešeno ubistvo poznatog grčkog novinara, što je uznemirilo javnost i destabilizovalo političku situaciju u kolevci demokratije.
O korupciji, koja obično ide uz ovakve konstrukcije (jer nesreća nikad ne ide sama) naslušali smo se do nivoa banalnog trača o tome sa kim sve pije kafu sestrić premijera, umesto da bude uhapšen.
Možda u Švedskoj ili Portugalu, ako je tamo neko pratio raspravu, ovo deluje neverovatno i šokantno ali za nas koji smo čekali da počne sesija o Srbiji, sve deluje vrlo poznato, a većini naših građana, ako su izborni rezultati definitivni, izgleda i normalno. Ali ipak, reč je o kolevci demokratije i članici Evropske unije i NATO.
I sve je to naravno luk i voda u odnosu na Mađarsku. Ona je ipak glavna tema, najveći problem i najveća pretnja. To tako izgleda kada se ukoreni, zapostavi pa uzme maha do nivoa da se zaustavljaju odluke Evropske unije i blokira revizija ili realizacija budžeta.
Naspram Orbana stoji 26 država članica, evropsko komunitarno pravo i sve institucije ali to sve njega neće obuzdati, ukoliko protiv sebe ne bude imao spostveni narod. Iz toga valja nešto naučiti. Mađarskoj su blokirana sredstva iz EU fondova i budžeta dokle god ne bude izveštaj o vladavini prava, koji su dužne da podnose sve članice, ne bude bio zadovoljavajući. Ali i ona namerava da blokira planiranu finansijsku pomoć Ukrajini, mada nudi i kompromis u vidu sredstava koji će svaka članica dati iz svog budžeta. I Mađarska, ali taj budžet dosta zavisi i od EU fondova. I zato će sredstva verovatno opet biti odbokirana, ili će ipak biti odblokirana mađarska demokratija.
Pominjane su po problemima i Poljska i Slovačka, pa čak i Malta. Ali u ovim zemljama, kao i Italiji i Grčkoj uostalom, nije suspendovan demokratski sistem a u Mađarskoj jeste. Građani Mađarske su izgleda zadovoljni kako Orban, koga uporno biraju, upravlja njihovim frustracijama i strahovima. To naravno nema veze sa demokratijom i evropskim vrednostima. Njegova partija zato i ne pripada nijednoj političkoj grupaciji u Evropi. Sa njim nije htela ni Đorđa Meloni, a ni Marin le Pen. Daj Bože da ostane usamljen…
I tako dočekasmo i tačku dnevnog reda koja je izazvala nikad veće interesovanje u Srbiji. Postizborna kriza probila se nekako – i jedva – na dnevni red zasedanja Evropskog parlamenta.
Država kandidat koja pregovara uveliko o članstvu proslavila se u evropskoj političkoj i široj javnosti dokumentovanim svedočenjima evroposlanika koji su posmatrali izbore u decembru, o izbornim neregularnostima kakve dosad nisu viđene.
Naravno, debate i argumentacija koju slušamo od vlasti i opozicije kod kuće preslikane su i na Evropski parlament. Rasprava je tekla tako da su izvestioci iz Komisije i Parlamentarnih odbora dali sumarni pregled na osnovu preliminarnog izveštaja ODHR (OEBS) i svoje lične impresije a onda je krenula rasprava u kojoj blok Evropske narodne partije to relativizuje i brani Srbiju, hvali njenog predsednika i ukazuje na važnost njegove uloge u rešavanju pitanja Kosova, ključnog za bezbednost Balkana, pa i same Evrope, koja treba da bude lider u pridruživanju svih država iz susedstva, koja bi mogla, kažu neki “biti Nemačka Zapadnog Balkana”,
I zar da je se sad tako ometa i destabilizuje i gura u zagrljaj Rusiji i Kini?! I sve dalje u tom tonu i tom stilu.
No, i sa druge levo- liberalne strane oštri tonovi, nakon iste takve rasprave o Grčkoj i Mađarskoj (uz opasku, zar nam još takvih treba?!) i inicijativu da se najpre pokrene međunarodna istraga o izborima, a zatim povede (opet!) međustranački dijalog uz posredstvo poslanika Evropskog parlamenta.
Na kraju, biće usvojena i neka rezolucija u februaru, za kada je zakazano novo zasedanje a utom će i finalni izveštaj OEBS-a, kao i prvi sastanak saveta u ovoj godini. Ima onih koji veruju da će zaključci i preporuke ovih tela razrešiti postizborne tenzije i znaćemo da li idemo na nove izbore, prolećne ili ne. Kao da će to rešiti sve probleme u Srbiji. A neće. I ovde je problem sistemski i višedecenijski. I to će biti razlog ako zauvek ostanemo u poglavlju – Evropsko susedstvo, gde se inače jedino pominju države Zapadnog Balkana, pa i Srbija, u ovom šestomesečnom programu belgijskog predsedavanja.
U tom periodu od šest meseci, sada i manje, lideri Evropske unije razrađuju moguće scenarije po kojima Mađarsku po svaku cenu treba sprečiti da sledeća, iako je na redu, predsedava Evropskoj uniji i vodi sastanke šefova država i vlada EU, odmah nakon izbora za Evropski parlament, koji su zakazani za jun.
To bi bilo prvi put od uspostavljanja rotirajućeg predsedavanja (ovo je trinaesto po redu) da se čini takav presedan i mnogi stručnjaci za pravo Evropske unije tvrde da pravnog osnova za to nema . jedino neki politički manevar, sa ranijim ostavkama, ali i to je prilično problematično.
U sistemu kakav je EU ne može samo da vam se ne sviđa Orban, već mora da se radi po pravilima i procedurama. Ako one kad su pisane nisu ovo predvidele, eto prilike i povoda da se sve promeni u sklopu reforme insitucija i načina odlučivanja, kojima se EU priprema za funkcionisanje sa 30 plus država članica. Da li će Srbija biti u 30. ili u “plus” nakon deset godina od početka pregovora, ostaje da se vidi.
I na kraju, trka za lidersku poziciju ili shpitzenkandidata evropskih političkih grupacija je uveliko u toku. Socijalisti su već istakli svog. Ursula Fon der Lajen, ne staje, sveprisutna je i ne namerava da stane, niti da odstupi. Po nekim evropskim medijima ima naslova tipa: Može li neko da zaustavi ovu ženu? Priča se da bi u narednom sazivu sve EU institucije mogle dobiti žene na svom čelu.
U Srbiji se evropske integracije takođe smatraju “ženskim poslom”. Osim Đelića i Ružića i Milana Pajevića, tu nije bilo mnogo zainteresovanih muškaraca. Em nije naročito popularno u Srbiji, em svi fondovi i sredstva moraju biti trošena po strogim pravilima i rigorozno su kontrolisana. A nema ni instrumenata sile i prinude, kao u nekim drugim zanimljivijim resorima.
Za to vreme, u Davosu “briljira” sve popularaniji argentinski predsednik. Taj kaže da je “zapadni svet u opasnosti zato što ga vode oni koji ga vode i to u socijalizam, a to znači u siromaštvo”. Još kaže da su brojke neumoljive i da jasno pokazuju da je do 1800. godine 95% svetske populacije živelo u siromaštvu a da je taj procenat u 2020. godini svega 5%. “Zahvaljujući kapitalizmu, svet živi svoj najbolji momenat”, kaže, uz napomenu da građani slobodnih država žive 25% duže od onih koji žive u represivnim režimima.
Pritom, dodaje on, socijalizam je evidentno propao u svim državama u svakom smislu i pri tom odneo preko 100 miliona ljudskih života. I sada, posle svega, opet, zabrinut je Havier Milei, sa te strane stižu novi izazovi. Od njih mu je prvi i njagluplji onaj koncept koji konfrontira žene i muškarce, dakle radikalna feministička agenda, zahvaljujući kojoj eto “neke žene postaju ministarke a da ništa nisu doprinele društvu”.
Ima on i drugih pobrojanih opasnosti koje dolaze sa levog boka, ali ja sam na ovome stala, iako bih se mogla u mnogo čemu drugom složiti sa njim i povesti se za gomilom koja mu je u Davosu a i diljem internet sveta aplaudirala.
Ipak mislim da će na kraju žene spasiti i Evropu i svet, pa i Srbiju. Mario Dragi može da pokuša sa Evropskom unijom, tako što će naslediti Šarla Mišela, na mestu predsednika Evropskog saveta i to par meseci pre isteka mandata i pre nego što Orban dođe na mesto koje mu po rotaciji priprada u predsedništvu EU.
Ta igra tek počinje i mi ćemo je pratiti. Jer ni u Srbiji ne znamo da li pozicija premijera ostaje ženskog roda.
Tagovi
