Pogled na svečanu ložu bio je dovoljan da se nasluti ishod finala Evropskog prvenstva. Slovenci su ispucavali svu municiju u prvom setu, a predsednik dežele Borut Pahor se ponašao kao detence koje će se u Ljubljanu, osim sa zlatom, vratiti i sa većinskim paketom akcija Fruktala, koje je otkupio srpski Nektar, još pre sedam godina.
Pored Pahora je sedeo Aleksandar Boričić, ravnodušno posmatrajući kako Srbija gubi prvi set. Pažljivo sam ga posmatrao i primetio kako mu se usne razvlače u jedva primetni, cinični osmeh. Blago je pogledao euforičnog Pahora, gotovo očinski, ne želeći da ga vraća u početni položaj. Moguće da ga je i pomazio po glavi, kao nestašno dete.
O čemu je razmišljao najmisteriozniji čovek srpskog sporta, spokojan kao u davna, praistorijska vremena, dok smo gubili prvi set? Bila je 1992. godina, Jugoslavija se raspadala, a ovaj tihi čovek preuzeo je Odbojkaški savez Srbije. Bivši reprezentativac, intelektualac i besprekorni organizator koji ne trči za slavom, okupljajući oko sebe novinarske kružoke koji će ga veličati, započeo je operaciju podizanja srpske odbojke daleko iznad mreže. Njegova tajanstvenost je u njegovoj nevidljivosti. Ni pre 19 godina, kada smo uzeli olimpijsko zlato, nije izlazio iz senke gigantskih igrača i tadašnjeg selektora Zorana Gajića. Upitajte koliko Srba zna da je Boričić pre četiri godine izabran za predsednika Evropske odbojkaške konfederacije?
Celu kolumnu „Raskopčavanje mita“ čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 3. oktobra
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
