Italija je tog leta 63-će godine bila naročito lepa, a on je postao samo još jedna u nizu neodoljivih sećanja na nju.
Veneciju su posetile najprozirnije plave oči koje su Amerika i svet do tada videli. Uz šuškanje vode, na malim talasima koje je njegov taksi brod pravio, Trgu Svetog Marka približavao se, tada, jedan od najvećih glumačkih zvezda Holivuda.
Desnom rukom oslonjen na svoju nogu, potpuno ležerno, sa zamišljenim pogledom u stranu i srebrnom narukvicom koja je lagano skliznula do njegovog zgloba, u crno – belom formatu, nastala je slika koja je postala kultna i predstavlja pečat jednog vremena.
Obala Italije te godine dočekala je Pol Njumena, a povod je bio njegovo filmsko ostvarenje „Hud“. Bio je jedan od predstavnika tada neke nove glumačke generacije, koje su kasnije postale uzor nadolazećim, ali i one poslednje koje su se uvek pojavljivale sa stilom (sa sve onim crvenim Malborom koji mu je tada, u Veneciji, virio iz džepa).
paul newman arrived at the venice film festival in 1963 and lives were inexplicably changed forever. to celebrate that shift, here’s a small thread of almost all the photos i can find of that time
cigarettes tucked away, beard in full swing he knows what he’s doing pic.twitter.com/1U8gIAfPEy
— ana (@pelicinema) August 31, 2022
U moru njegovih fotografija, koje će svako lako pronaći jer nostalgija za tim vremenom ne prestaje, nećete pronaći ni jednu lošu, objektivno gledano. Kamere su ga jednostavno volele – a kako i ne bi sa tim crtama lica.
Povodom njegovog debitanskog režiserskog ostvarenja „Rachel, Rachel“ novinar i fotograf LIFE magazina pratili su Pola kroz set, ali i van filmskih okvira, i beležili razne zanimljive momente. Kroz pecanje, igranje bilijara i vremena provedenog u garaži, dok je radio na svom trkačkom autu, novinar LIFE-a je zabeližio:
„Bilo da je Njumen pričao sa mehaničarima ili pozirao sa ribom koju je ulovio, uvek je izgledao kao filmska zvezda – možda čak i više nego kada je delio kadar sa glumcima“.
Njegov život obeležile su mnoge uloge, na ekranu i na pozorišnim daskama, nagrade, lepota i njegova kultna veza sa glumicom Džoan Vudvord. Krajem osamdesetih zajedno sa producentom Stjuartom Sternom odlučio se da napravi svoje memoare. Do 1991. godine Stern je uradio preko više od 100 interjvua sa Njumenovim kolegama, prijateljima i porodicom, da bi krajem te decenije glumac odlučio da ih sve uništi i spali.
Na sreću svih poštovaoca i ljubitelja Njumenovog lika i dela Stern je sve kasete transkribovao. Od tih beleški nastao je dokumentarac od šest delova, čiji kreator je Itan Houk.
„Odrastanje u Fort Vortu u Teksasu. Nedelja je bila rezervisana za crkvu. I sećam se jedne takve u vrelom julu mesecu. Mojoj maćehi nije bilo dobro, i rekla nam je da će ostati kod kuće. Vozili smo se auto putem, i otac mi je rekao „Znaš, ima jedan kaubojski film koji počinje u 11:15. Mogli bismo da idemo tamo za promenu.“ Pomislio sam „O, Bože.“ Otac me odveo na film Buč Kesidi i Sandes Kid. I od tog dana, filmovi su postali moj hram“, tim sećanjem Houk je započeo omaž Polu Njumenu.
Detinjstvo i mladost
Njumen je odrastao u Šejker Hajtsu, u Ohaju, predgrađe Klivlenda. Njegov otac bio je vlasnik uspešne prodavnice za sportsku opremu, po veroispovesti jevrej – kako se i sam Njumen izjašnjavao „jer je to bilo izazovnije“ – gde je radila i njegova majka. Bio je politički liberalno orijentisan, služio je kao delegat Judžina Makartija na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968. u Čikagu, a kasnije je dospeo na „listu neprijatelja“ Ričarda Niksona.
Njegova nesigurnost potiče jos iz detinjstva: „Ni od koga nisam dobijao emotivnu podršku“, govorio je glumac. I kao tinejdžer nije bio sasvim zadovoljan sobom, kako je ispričao Sternu jednom prilikom: „Nisam bio ništa. Nisam bio ljubavnik. Nisam bio sportista. Nisam bio student. Nisam bio vođa“, piše Njujorker magazin.
Njegov prvi glumački debi bio je sa svega sedam godina, u školskoj predstavi „Robin Hud“. Srednju školu je potom završio u rodnom gradu, a ozbiljnije je počeo da se bavi pozorištem na Kenjon koledžu koji je pohađao nakon što su ga otpustili iz mornarice.
Filmska karijera
Njumen je bio deo generacije novih muških holivudskih zvezda koja je zamenila Klarka Gejbla, Hamfrija Bogarta, Džejms Stjuarta i Kerija Granta – generacija koja je uključivala Redforda, Vorena Bitija, Dastina Hofmana, Stiva Mekvina i Sidnija Poatjea. Zajedno sa svežim nizom scenarista, reditelja i producenata, izgradili su Novi Holivud na ruševinama starog studijskog sistema.
Uvek je radio na tome da razume psihologiju svojih likova, proučavao razne pokrete i akcente za koje je mislio da bi mu koristili pri ulogama. Često je zapitkivao pisce i reditelje: „Šta je moja motivacija?“ (misleći na lika koji tumači).
Na Brodveju je debitovao u predstavi „Piknik“, nakon čega je glumio u raznim dramama, a prvo filmsko ostvarenje mu je bilo „Slatke ptice mladosti“. Jedna od značajnijih uloga bila mu je u filmu „Mačka na usijanom limenom krovu“, gde je igrao sa Elitabet Tejlor, kao i film „Buč Kesidi i Sandes Kid“ sa Robertom Redfordom.
Dvadeset godina nakon filma „Hazarder“, u kome je igrao Edija Felsona, reprizorao je istu ulogu u filmu Martina Skorseza „Boja novca“, za koji je i nagrađen Oskarom za najboljeg glavnog glumca. Poslednju filmsku ulogu odigrao je u filmu „Put bez povratka“ zajedno sa Tom Henksom.
Zanimljivo je da ga je uloga u filmu „Pobeda“, gde tumači lik vozača trkačkih automobila, za koju je bio plaćen 1,1 miliona dolara, podstakla da počne da se bavi auto – trkama. Tako je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija osoba koja je pobedila u profesionalnoj trci – Rolex 24 sata u Dejtonu.
„Jedina stvar u kojoj sam se ikada osećao prefinjeno je bilo trkanje automobilima“, govorio je Njumen.
IT couple: Pol i Džoan
Iako su predstavljali ideal holivudskih parova, koji je kasnije postao jedan on najkultnjih, njihova veza nije počela tako bajkovito kao što je izgledala, niti je suštinski to kasnije bila. U vreme kada su, Pol i Džoan Vudvord, otpočinjali svoju ljubavnu romansu Pol je i dalje bio u braku sa Džeki Vit. Njumenova i Vudrova veza trajala je u tajnosti punih pet godina (Džeki je u tom periodu rodila sina Njemenu) sve dok se Pol nije razveo.
Na početku karijere Vudrova je bila jako uspešna, kao i Njumen, i osvojila je nagradu za najbolju glumicu za ulogu u filmu „Tri lica Eve“. Međutim nakon što su ona i Pol krenuli svoj zajednički život njena karijera se gasila i više je bila fokusirana na porodični život.
Njihov brak prolazio je kroz razne faze i dolazio do momenta pucanja u nekoliko navrata zbog Polovog problema sa alkoholom. Ali su, očigledno, to uspevali da prevaziđu. Imali su intenzivnu i strastvenu vezu – „Džoan je u meni probudila seksualnu energiju i ja sam bio plod njene mašte“, govorio je Njumen za njihov odnos.
Uz sve turbulencije i prepreke proveli su pola veka zajedno.
View this post on Instagram
„Bio je simpatičan, imao je takvu ličnost i sposobnost da se ljudima istog trenutka dopadne. Bio je pametan i pronicljiv”, tako ga je opisao Artur Njemen, Polov brat.
„Sa hiljadu metara udaljenosti, mogao sam da kažem da dolazi Njumen… Imao je specifičan hod, bio je samouvereni klinac čak i tada kao devetnaestogodišnjak”, reči su Polovog prijatelja iz mornarice.
„On je verovatno bio najpoznatiji na kampusu. Pio je više od svih. Zezao se više. Bio je čvrst i hladan, što se devojkama sviđalo. Bio je đavo i to im se dopadalo“, reči su Polovog prijatelja sa fakulteta.
Svi su ga voleli i svi su ga želeli. Godine, jednostavno, kao da su zaboravile na njega jer je do poslednjeg dana imao tek poneku boru.
Simbol jednog starog vremena, simbol muške lepote i možda par najlepših plavih očiju, bio je i ostao, Pol Njumen.
Tagovi
