Tanja Miščević: Za nas je 2030. ciljana a ne obećana godina

Pregovori o pristupanju Republike Srbije sa Evropskom unijom formalno su otvoreni Međuvladinom konferencijom 21. januara 2014. godine u Briselu. Od tada Srbija je otvorila 22 poglavlja, a zatvorila samo dva. Da li je to dovoljno, i kako biste ocenili evropski put Srbije u ovih 10 godina?

Naravno da nije dovoljno i da je za 10 godina, ako pravimo paralelu sa ranijim talasima proširenja, uveliko trebalo da se nalazimo na samom kraju procesa pregovora. Ali isto tako, kada ocenjujemo dekadu naših pregovora, moramo uzeti u obzir da je i sadržina i organizacija pregovora u velikoj meri izmenjena (primarnost vladavine prava, a u našem slučaju i praćenje dijaloga o normalizaciji sa Prištinom). Takođe, prethodni veliki talas proširenja doneo je značajne novine i usklađivanja u unutrašnje delovanje EU, a da su ekonomska kriza iz 2008, pandemija iz 2020. i naravno, najnoviji bezbednosni izazovi (najpre rat u Ukrajini, a zatim i kriza na Bliskom istoku) u fokus svih politika EU, pa i proširenja, stavili čitav politički i geostrateški kontekst.

Kada to kažem, nijednog momenta ne bih rekla da je ovo izgubljena dekada za približavanje Srbije institucionalnim strukturama EU. Svaka unutrašnja, javna politika Srbije, od socijalne, preko obrazovanja i nauke i istraživanja, do bezbednosne politike, i te kako je izmenjena u skladu sa standardima i pravilima EU. U mnogim od ovih politika, kao na primer u industrijskoj politici, finansijskim uslugama, zaštiti potrošača, liberalizaciji železničkog i vazdušnog saobraćaja, ostaje nam samo još u onim oblastima koje možemo uraditi sa članstvom u EU. Svakako ono na čemu najviše radimo jeste upravo oblast vladavine prava. Tu je svaki korak izazov jer zahteva i dogovor sa EU i sa civilnim društvom u Srbiji, a glavni cilj je izgraditi instituciju nezavisnog pravosuđa u koje će svako od nas, građana Srbije, imati potpuno poverenje. A to se ne postiže ni brzo, ni lako, ni pravolinijski, ni bez različitih stavova.

Nedavno je preminuo Žak Delor, čuveni predsednik Evropske komisije, koji je 1991. imao još čuveniju ponudu za Jugoslaviju o hitnom ulasku u Evropsku uniju, i to kao 13. zemlje članice. Trideset godina kasnije vidimo posledicu te odluke. Šta mislite, kakve će posledice biti ukoliko se ponovo ostavi tzv. meki trbuh Balkana, posebno u kontekstu svega ovoga što posmatramo u Ukrajini?

Postoji ta “urbana legenda” da je bivšoj SFRJ nuđeno brzo članstvo. Međutim, ono što joj je nuđeno je brzo zaključenje sporazuma o pridruživanju, ili ako koristimo termine iz našeg vremena, nuđena joj je ubrzana integracija. E sad, propuštena prilika u tom momentu, postignuta je tek krajem prve decenije XXI veka, i mi sada moramo sve ubrzati da probamo da novu priliku, koja je nažalost otvorena ratom u Ukrajini, iskoristimo na najbolji način. Situacija za nas je sada ipak mnogo drugačija: imamo iskustvo procesa pristupanja i sprovođenja sporazuma o pridruživanju, imamo administrativni aparat koji dobro poznaje pravo i pravila EU, nadam se da će sa novom vladom i novim sastavom parlamenta tema evropskih integracija Srbije imati i novi zamajac, postati osnova za dogovor o pravcima našeg razvoja. I to je zapravo najvažnije – nije pristupanje EU samo po sebi cilj, već i instrument promene, reforme, izgradnje institucija i dijaloga u društvu.

Kada bi Srbija donela strateške odluke, i stvarno odlučila da prihvati sve što se od nje traži, usklađivanje spoljne i unutrašnje politike, sloboda medija, vladavina prava, da li bi 2030. delovala kao realna godina za priključenje EU?

Pokušavamo da svima objasnimo da Srbija već sada čini sve da se uskladi sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU – od učešća u vojnim misijama EU a odnedavno i u civilnim misijama kao prvi u regionu, od sporazuma sa Evropskom odbrambenom agencijom, opet prvi u regionu, od usklađenosti stava i ocene o sukobima sa kojima se suočavamo u susedstvu Evrope, pa i u humanitarnoj i tehničkoj pomoći koju pružamo Ukrajini, opet kao jedini iz regiona. Takođe, važan element je energetska bezbednost, a tu je onda i energetska diverzifikacija – otvaranjem gasnog interkonektora sa Bugarskom preduzeli smo značajan korak u tom pravcu. Mi jako dobro shvatamo koliki je značaj ovog pitanja, a sada uslova, za pregovore o članstvu. Za nas je 2030. ciljana a ne obećana godina – ona je realistična koliko smo mi sposobni da je dostignemo ostvarujući sve potrebne uslove. Ali se ti uslovi menjaju u odnosu na promene u geopolitici, i to je značajan problem za sve nas koji pregovaramo o članstvu u EU.

U Briselu kruži već neko vreme nova kovanica “Serbian fatigue” po ugledu na daleko poznatiju “enlargement fatigue”. Gde je onda najveća prepreka srpskom putu u EU? U Briselu ili u Beogradu?

Nisam čula da to što nazivate zamorom od Srbije postoji u Briselu, ali ga jesam čula od nekih država članica, i to naravno zavisi od spoljnopolitičkih stavova tih država. Od drugih članica sam, međutim, čula da zagovaraju što skorije članstvo Srbije u EU jer bi to moglo da povuče i čitav region napred. Da im je u najboljem interesu da se uključimo u institucionalne strukture i da već sada radimo zajednički na nekim politikama.

To je i ideja Plana razvoja za Zapadni Balkan, koji kao osnovu ima stvaranje uslova da što pre i u potpunosti budemo deo jedinstvenog EU tržišta – da naša roba i usluge, potpuno na isti način kao roba i usluge koje potiču iz članica EU, imaju pristup do svakog od pola milijarde građana Evrope.

Zašto je EU potrebna Srbiji, a zašto Srbija EU?

ba kao prostor demokratskog i ekonomski razvijenog a sigurnog okruženja. Treba nam kao pomoć za dostizanje tih standarda i vrednosti. A EU treba Srbiju jer je sastavni deo evropskog kontinenta, ima ozbiljne potencijale za rast i razvoj i same EU, i može da doprinese stabilnosti Unije.