Putovođa, poslednji put: Odlazak velikog srpskog pisca

Pre tek nešto više od godinu dana, na prvoj naslovnoj strani u 2023. pojavile su se tri reči. Veliki srpski pisac. Bila je to najava da će Goran Petrović – taj Veliki srpski pisac, dakako – ubuduće pisati književnu kolumnu za Nedeljnik. Nazvao ju je „Putovođa“, sa željom da čitaoce, kao i uvek kada se lati pera, provede nekim novim, neznanim drumovima, a mi smo njega nazvali klasikom moderne srpske književnosti.

Nije, na kraju, izašlo deset obećanih kolumni „Putovođa“ u prošloj godini. Goran Petrović pisao je sve ređe – tegobne razloge nam je potanko objasnio – mada je poslednja poruka, eto, bila da će se potruditi i da će se uskoro javiti novim prilogom.

Nije ga poslao. U prošli petak, 26. januara, stigla je vest da je pisac i akademik preminuo, posle kraće i teške bolesti, u 63. godini.

Redakcija Nedeljnika i čitaoci našeg lista tako su ostali bez „putovođe“. A srpska književnost i kultura – bez velikog imena. Mada će, kako to sa takvim imenima uvek bude, nastaviti da živi.

Njegova slava nije, doduše, bila ograničena samo na Srbiju. U El Paisu, najpoznatijem listu na španskom jeziku, a nema mora koje taj jezik ne mije, objavljen je tekst Migela Roana, sa zanimljivim početkom.

„Među srpskim umetnicima razvijena je ‘umetnost aforizama’, a srpski umetnici umeju jednom rečenicom efektno da poentiraju i to daje jedan poseban, poetski, pogled na život“, napisao je ovaj politikolog iz Viga, politikolog, sa užom specijalizacijom – balkanolog, ali nije on bitan u ovoj priči, važno je istaći tek da je vrlo dobro upoznat sa kulturnom scenom u Srbiji.

Opaska o srpskim umetnicima bila je uvod u jednu tužnu anegdotu, prepričanu iz lista Danas. Pisac Svetislav Basara je ispričao kako je u danima pred odlazak Gorana Petrovića, sticajem okolnosti bio u kontaktu sa njim. I preko SMS-a. A Goranov pretposlednji SMS glasio je: „Ovo će biti bolje kad bude gore“.

Sve to je zapravo bio uvod u veliki In memoriam objavljen u tom listu, samo delić priče o književnoj slavi koju je Petrović sticao širom planete. U kojoj je bilo mesta i za književne večeri u Meksiku, gde se podugo čekalo na red da im Goran Petrović potpiše knjigu.

„Goran Petrović je bio autor nekonvencionalne književnosti i plodne i zarazne mašte, njegove su priče bile obdarene fascinantnom i opojnom lirikom“, napisala je književna kritičarka Mersedes Monmani, za ABC, najstariji aktivni španski dnevnik i jedan od tri najuticajnija.

„Prevođen je na veliki broj jezika, reč je o najpopularnijem srpskom piscu van granica svoje zemlje posle Danila Kiša i dobitnika Nobelove nagrade Ive Andrića“, navela je Mersedes Monmani.

„Smatran je jednim od najistaknutijih predstavnika takozvanog balkanskog magičnog realizma“, napisao je Roan. „Daleko od egzistencijalizma Branimira Šćepanovića, groteskne književnosti Miodraga Bulatovića ili univerzalnosti Danila Kiša, Goran Petrović se naslanja na autore poput Milorada Pavića… Petrović je polazio od toga da su sve velike teme već obrađene u klasičnoj književnosti, ali da fantazija uvek daje nove načine da se izazovu emocije i reakcije kod čitalaca.“

Nisu to, dakle, bile agencijske vesti o smrti srpskog pisca koje su se po automatizmu prenosile po portalima, već su najveće španske redakcije angažovale ljude koji su uradili domaći zadatak, koji zaista poznaju ovaj naš deo sveta i deo ove naše kulture. I koji iznad svega znaju ko je bio Goran Petrović.

Drugim rečima, vest o odlasku Gorana Petrovića nije bila samo naša lokalna vest. Niti je njegov odlazak samo naš veliki gubitak, iako je naš – naše književnosti – svakako najveći.

Goran Petrović, književnik i akademik, rođen je u Kraljevu 1. jula 1961. godine. I Kraljevo će svakako biti značajan deo njegovog identiteta. Nešto preciznija statistika kaže da su njegovi romani i zbirke priča objavljeni u više od 130 izdanja, od čega je 60 izdanja u prevodima na čak 15 jezika.

Na književnu scenu, kako su to nekada govorili književni kritičari kod nas, stupio je knjigom kratke proze Saveti za lakši život 1989. godine. Od tada je objavio romane Atlas opisan nebom, Opsada crkve Svetog Spasa, Sitničarnica „Kod srećne ruke“, Papir i Ikonostas.

Autor je pripovedačkih knjiga Ostrvo i okolne priče, Bližnji i Razlike. Petrović je objavio i knjigu kratke proze Sve što znam o vremenu, knjigu zapisa Pretraživač, novelu Ispod tavanice koja se ljuspa i dramu Matica koja je izvedena u Ateljeu 212.

Ipak, otkako se, da se podsetimo još jednom, nadamo se, neizumrle profesije književnih kritičara, javio romanom Opsada crkve Svetog Spasa (1997), Goran Petrović je postao klasik srpske literature.

„Njegova Opsada crkve Svetog Spasa je verovatno najznačajniji roman u poslednjoj deceniji 20. veka na srpskom jeziku“, rekao je ovih dana pisac Vladimir Kecmanović.

Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, kao i važnijih nagrada: „Meša Selimović“, Ninove nagrade za roman godine, „Vitalove“ nagrade, Nagrade Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu godine, Nagrade „Ivo Andrić“ za pripovetku, Velike nagrade „Ivo Andrić“ za celokupno književno stvaralaštvo…

Neka od Petrovićevih proznih dela su adaptirana za pozorište, televiziju i radio: Opsada crkve Svetog Spasa (dramatizacija i režija Kokan Mladenović), Narodno pozorište Sombor, 2002; Skela (po sopstvenom tekstu), produkcija Narodno pozorište u Beogradu (režija Kokan Mladenović), Orašac, 2004; radio-drama Bogorodica i druga viđenja (dramatizacija Sanja Milić, režija Nađa Janjetović), Dramski program Radio Beograda, 2007; televizijski film Bližnji (po sopstvenom scenariju, režija Miško Milojević), Dramski program RTS-a, 2008; radio-drama Iznad pet trošnih saksija (dramatizacija i režija Strahinja Mlađenović), Dramski program Radija Novi Sad, 2011; Matica (po sopstvenom dramskom tekstu, režija Rahim Burhan), Atelje 212, 2011.

Prethodne godine Goran Perović je svoje poslednje priče objavljivao u Nedeljniku. Kao naš kolumnista. Kolumna se zvala „Putovođa“, a Goran Petrović je na ovim stranicama vodio čitaoce Nedeljnika kroz putovanja, na sasvim drugačiji način i drugačije doživljenim drumovima.

Pisac Muharem Bazdulj se ovih dana setio aforistične misli Stanislavskog, a koju nam je, kako je rekao, onomad dizajnerski prodao Goran Bregović – eto, da se potvrdi teza o srpskim piscima koji utehu pronalaze u aforizmima – a koja „kaže da treba voleti umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti“.

„Možda je to zato što sam potresen, ali sada mi se čini da je on bio poslednji takav srpski pisac“, rekao je Bazdulj.

“Umro je uoči Savindana, on koji je srpsku pismenost dostojno uveo u dvadeset i prvi vek. Dok srpske književnosti bude, vodeni znak na papiru položenom na njen ikonostas ispisivaće i njegovo ime“, dodao je Bazdulj.

Goran Petrović je „umro od života“, rekao je profesor Aleksandar Jerkov povodom vesti o odlasku Gorana Petrovića.

„I zato što je bio pisac kakav je bio. To, nažalost, mora tako. Zato će ostati živ u književnosti“, rekao je Jerkov za portal nova.rs.

Goran Petrović je bio član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 8. novembra 2018. godine.