Za sebe je na jednom mestu Aleksandar Tišma rekao da je „begunac bez odredišta“. Držim da je to njegova suština. Ove godine obeležavamo sto godina od rođenja pisca čija su velika dela stvorila prilično mračnu sliku našeg sveta. Čini mi se da njegovu godišnjicu i nije lako obeležiti, jer njegova dela ne samo što nisu prigodna, nego u sebi nemaju nimalo tragova svečane atmosfere.
Naravno, Tišmina književna vrednost bila je kod nas na vreme prepoznata – bio je član SANU, nosilac mnogobrojnih nagrada i priznanja (Oktobarska nagrada grada Novog Sada, Ninova nagrada, Andrićeva nagrada, Februarska nagrada grada Novog Sada…). Serija snimljena po njegovom romanu Vere i zavere imala je lep uspeh kod publike, Akademska knjiga objavljuje njegova sabrana dela, organizuju se izložbe, režiraju predstave…
Pa ipak, oko Tišme se nikada nije stvorila atmosfera obožavanja koja je ostala rezervisana za Pavića, Crnjanskog, Pekića, Kiša… Zašto je to tako? Neki će reći da je on u svakom pogledu bio osobenjak, ali to je nedovoljno, jer njegova drugost odlazi mnogo dalje u dubine jezika, porekla i smisla. Lično to vidim kao znak osobene Tišmine vrednosti koja se, ni svojim temama ni načinom pisanja, ne uklapa lako u očekivanja koja imamo od intelektualaca i pisaca u vladajućim političkim i kulturnim narativima, koji više služe kao lažna uteha nego kao smelo suočavanje sa stvarima.
Od Tišme je nemoguće napraviti pop ikonu. Njegovo pisanje ostalo je tačka otpora svetu, ma koliko se taj svet navodno ili zaista promenio. Kao takav Tišma možda nema slavu nekih drugih velikih pisaca, ali ima svoju probranu publiku i književne nastavljače kao što su novosadski pisci Laslo Vegel, Franja Petrinović ili Lasko Blašković.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 1. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
