Menadžeri se pre ili kasnije u karijeri susretnu sa zaposlenima koji često koriste veznik „ali“ – uradiću to ali… to bih veoma želeo ali… Uvek odlažu to što treba da urade i rade sporije nego što bi trebalo. Sa druge strane su uvereni da rade bolje od ostalih i iznenađeni su kada dobiju negativni fidbek. Pasivno agresivni zaposleni osujećuju svaku ideju i negativni su prema budućnosti organizacije. Redovno „zaboravljaju“ zadatke koje treba da obave i time ih izbegavaju. Stalno se žale, mrzovoljni su i preopterećeni obavezama. Osećaju da su žrtve nerazumnih očekivanja organizacije.
Upravljanje pasivno agresivnom osobom predstavlja veliki izazov za menadžera. Dovoljno je da menadžer nauči da postavlja zdrave granice – da razume i čuje nezadovoljstvo, kao i da ne želi da učestvuje u konverzacijama u kojima se beskonačno ponavlja jedno te isto. Može da kaže da se svi ponekad žalimo na nešto i da postoji pravi način i vreme za to, kao i da iza žalbi treba da postoji konstruktivna ideja kako da se situacija unapredi. Ako zaposleni ima vremena za neprekidno „gunđanje“, ima vremena i da uradi nešto po tom pitanju.
Pored pojedinaca, moguće je i da čitave organizacije ili neki njihovi segmenti budu pasivno agresivni. Tada se svi slažu sa promenom koju menadžer predloži ali implementacije nema. Čuvena rečenica je: „i to će proći, toliko smo se toga nagledali“. Osoba koja upravlja ovakvom organizacijom ponekad oseća da je preplavljena ljutnjom. Zaposleni deluju mirno i tako se i osećaju ali svoju nesvesnu ljutnju transferišu na menadžera i na okolinu.
Pasivna agresija kako individue, tako i organizacije negativno utiče na sve aspekte poslovanja. Angažovanje profesionalnog savetnika za mentalno zdravlje u organizacijama može da bude od pomoći – zaposleni s vremenom postane svestan svoje destruktivne i prikrivene ljutnje. Vredi pokušati sa podmazivanjem točka koji škripi ali je ponekad dobra odluka i jednostavno zameniti točak.
Tagovi
