Prema podacima iz Servisa javnog zdravlja, zaključno sa 4.2.2024. godine, na teritoriji Republike Srbije od strane zdravstvenih radnika prijavljeno je ukupno 297 potvrđenih slučajeva pertusisa (velikog kašlja) kod kojih je dijagnoza postavljena od početka 2024. godine.
Od početka 2024. godine prijavljena su dva smrtna ishoda uzrokovana pertusisom kod nevakcinisane dece uzrasta dva i po, odnosno tri meseca, saopštili su iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”.
Najveći broj slučajeva registrovan je u uzrasnim grupama osoba starijih od 20 godina, odnosno uzrasta deset do 14 godina, dok je najveća uzrasno-specifična stopa incidencije zabeležena u uzrasnoj grupi odojčadi mlađe od 12 meseci.
Od protekle nedelje veliki kašalj zadržao se kao jedna od gorućih tema. Za pet beba, koje nisu stigle da prime vakcinu, kako je predviđeno da to bude u drugom mesecu života, imao je smrtni ishod. Povedeni ovom informacijom, mnogi su se zapitali šta je sa onima koji su doneli odluku i rekli ne vakcini?
„No-no vakcini“ kao životna vrednost, ispostavlja se, nije samo privatna stvar. Još kako postaje pitanje društvene odgovornosti onda kada se dogodi zaraza gotovo epidemijskih razmera, a koja je mogla drugačije da se odigra, jer – postoji vakcina.
Vakcina za veliki kašalj jedna je od 11 obaveznih u Srbiji i predviđeno je da proces vakcinacije počne u drugom mesecu života bebe(osma nedelja). Sa razmakom od najmanje četiri nedelje, vakcina se daje u tri doze, nakon čega sledi revakcinaicija u drugoj godini.
Adolescenti i odrasli su značajni rezervoari bakterije izazivača velikog kašlja (Bordetella pertussis) za, inače najugroženije, odojčad.
„U najvećem riziku za ozbiljne komplikacije i smrtni ishod su upravo odojčad mlađa od 12 meseci, koja je nevakcinisana ili nepotpuno vakcinisana. Najznačajniji rezervoari infekcije za odojčad su majke, sa učešćem od preko 30%. Prema rezultatima dostupnih studija, 12-26% odraslih osoba sa produženim kašljem serološki (krva slika) je pozitivno na pertusis i stoga oni predstavljaju značajne rezervoare za dalji prenos infekcije“, navodi se na sajtu Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu.
Najmlađi su najugroženiji, ali za njih odluke donose drugi. Kada roditelj ili staratelj odluči da ne vakciniše dete, ugrožava i svoje i tuđu decu. Iako bi bilo idealno da obuhvat vakcinacijom bude sto posto, to u praksi nije izvodljivo, jer neka deca iz medicinskih razloga vakcinu moraju da preskoče.
Ako neko svojom pukom odlukom odluči da zaobiđe vakcinaciju, povećava nesavesno broj nevakcinisane dece, a tako i broj ugroženih onda kada dođe do susreta sa velikim kašljem.
Tako stavovi koji stoje na klimavim ili nepostojećim argumentima nalaze, ovih dana često pominjane „famozne papire“ i stvaraju veštačko opravdanje za zaobilaženje moralne, ali i zakonske obaveze.
Pojedini roditelji traže lekarima pre vakcinacije potpis, kao potvrdu da dete neće imati posledice, što, prema rečima lekara, stvara tenzije između roditelja pacijenata i pedijatara.
Kako je objasnio pedijatar Saša Milićević, pedijatri potpisuju ono što propišu lekarska udruženja i Ministarstvo zdravlja. Upitan da li se radi o nepoverenju u vakcinu, sistem, lekare, struku, ocenjuje da je reč „vakcina“ dosta iskompromitovana.
Tako sada živimo u 21. veku, bez puno skepse oko mnogo čega, ali sa skepsom u medicinsko dostignuće koje spašava živote.
„Anivakcinaši su nažalost relativno uspešni i daju roditeljima formulare kako da odbiju vakcinaciju. Inače, pedijatar je obavezan da ako dete nije vakcinisano slučaj prijavi sudiji za prekršaje. Ali, onda i te sudije nekada oproste. To je kazna koja ide od 30 do 150 hiljada dinara. Ako vas kazni sudija, a vi i posle toga ne vakcinišete dete, sledi ponovna tužba i još veća kazna. Tako bi trebalo da bude, ali u praksi neko prođe bez kazne, neko sa jednom pa računa – platio sam, ne moram da vakcinišem dete. Nažalost, obuhvat vakcinacijom nije kao što je bio ranije, pre 20 i više godina, kada se nije postavljalo pitanje. Roditelj je čak insistirao, jedva čekao da dete bude vakcinisano, da bi bilo zaštićeno. Najčešće nema stradalih, nekad bude jedno, izuzetno 2020. je dva deteta preminulo i sada, odjednom, ovo jeste iznenađenje“, objasnio je profesor dr Zoran Radovanović za Nedeljnik.
On objašnjava da se veliki kašalj javlja u epidemijskim talasima, otprilike na četiri do pet godina. Naravno, talasi su veći ukoliko je vakcinacija manje obuhvatna.
„Obuhvat bi trebalo da bude skoro apsolutan, ne baš 100 posto jer uvek postoje deca kod kojih postoje neke kontraindikacije za vakcinaciju, ali što više svi ostali da budu vakcinisani – kao jedan bedem štite i onaj mali broj koji iz medicinskih razloga nisu mogli da dobiju vakcinu. Međutim, ako je obuhvat 90 posto, a u mnogim regionima Srbije je znatno manji, deset posto je ostalo nevakcinisano. Ako se rodi oko 60 hiljada beba, deset posto je šest hiljada. Naredne godine se rodi isto toliko, opet dodate šest hiljada. Šest po šest – posle pet godina to je 30 hiljada nevakcinisane i osetljive dece. Taj broj nevakcinisanih se akumulira i sve veći je rizik da će doći do epidemije koja će uglavnom da pogodi njih“, eksplicira dr Radovanović.
Dok se govori kako obuhvat vakcinisane dece treba da bude veći, suočamo se sa prečicama antivaksera koje bi dovele do suprotnog.
„Postoje raznorazni načini za izbegavanje vakcinacije. Najčešći je to što roditelji donose potvrdu da je dete bilo privremeno sprečeno, kada postoji privremena kontraindikacija, odnosno da se ne može vakcinisati (ukoliko je bolesno, ima temperaturu itd). To dete primaju u školicu, obdanište, školu. Nakon toga se dešava to da niko više ne traži tu potvrdu“, objasnio je za N1 predsednik Udruženja pedijatara Srbijeprof dr Georgios Konstantinidis.
Dr Radovanović napominje da je vakcina bezbedna, sigurna mera, koja spašava živote. Sve manji obuhvat vakcinisane dece, usled usled roditeljskih ubeđenja da vakcina izaziva „ovo i ono“ je – problem. Naš sagovornik naglašava važnost osvešćivanja po ovom pitanju i podvlači jedan od najčešćih mitova – ne, vaše dete neće dobiti autizam ovom, podsetimo obaveznom, vakcinacijom.
„Tu mora da postoj i odgovornost. ‘Oni samo pričaju, nema veze’. Na duši su ti deca koja su umrla zbog tebe. Niko ne postavlja to pitanje, ali to je pitanje odgovornosti za javnu reč. Mnogi ozbiljni ljudi su ponavljano vršili istraživanja, trošili svoje dragoceno vreme i novac da bi dokazali jedno isto – da autizam i vakcinacija nemaju nikakve veze. Taj trud je mogao korisnije da se istraži na istraživanje novih bolesti i vakcina. Jasno je da je to neistina, ali ljudi padaju na to. Osnovno je to pitanje odgovornosti za sejanje dezinformacija, a suština prevencije je u vakcinaciji, kako naš zakon predviđa: odojčad tri puta i revakcinacija u drugoj godini života. Zaštita traje do polaska u školu, nakon čega ta bolest nije toliki problem“, kaže dr Radovanović.
I tako, dok se aktuelizuje iskorenjena bolest, inače vakcinacijom sprečiva, u kalendar obavezne vakcinacije biće uvedena još jedna doza vakcine protiv velikog kašlja za decu u osmom razredu osnovnih škola u Srbiji.
Epidemiolog i načelnica jedinice za zarazne bolesti beogradskog Gradskog zavoda za javno zdravlje Slavica Maris, kaže da je u trogodišnjem Programu nacionalne imunizacije u planu da se 2025. godine u program imunizacije uvrsti vakcinacija dece u osmom razredu komponetom pertusis vakcine.
„To bi zaista bilo značajno jer su najugroženije bebe. Ako smo mi zaštićeni i oni koji čuvaju bebe, one neće imati problem. Najznačajnije nam je da sačuvamo novorođenčad. Deca uzrasta do dva meseca su najosetljivija na veliki kašalj i mogu da razviju najtežu kliničku sliku. Dobra stvar je, kada se bude registrovala ova vakcina, da će moći da se vakcinišu i odrasle osobe“, navela je ona.
Vakcinacija odraslih trenutno se praktikuje u nekim državama, pre rođenja deteta. Tako se trudnice u npr. Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji vakcinišu u poslednjem trimestru trudnoće, kao i ljudi koji će biti u neposrednom okruženju bebe. Logikom koja kaže da uopravo odrasli „donose“ veliki kašalj odojčadi i maloj deci, na ovaj način pomaže da rizik bude manji, a život dece bezbedniji.