I dalje je u javnom mnjenju (ne i u akademskim krugovima) prisutno tumačenje da je Srbija imala moćne prijatelje na Zapadu i da su je oni podržavali. Ako je Srbija uoči rata i imala ‘prednost’ u odnosu na Hrvatsku, ona se odnosila na očuvanje Jugoslavije, transformisane na neki način, ne i za ostvarivanje posebnih, užih ciljeva. Treba se podsetiti da je Milošević 25. juna 1990. u Skupštini Srbije, kada je obrazlagao predlog novog ustava i izložio novi politički koncept, rekao da transformacija Jugoslavije u konfederaciju nije moguća u okviru postojećih administrativno određenih granica između republika: ’U takvom slučaju, to jest u slučaju da se neće federativna Jugoslavija, pitanje granica Srbije je otvoreno političko pitanje.’ “
Slično je govorio i 30. maja 1991, takođe u Skupštini Srbije, kada je izjavio da će se sa „problemom granica“ suočiti se oni narodi koji žele da napuste Jugoslaviju: „Oni, dakle, koji žele da konstruišu nove države treba u vlastitom interesu i što pre da prečiste s činjenicom da u te svoje buduće nacionalne države ne mogu silom odvući kompaktne delove onih jugoslovenskih naroda koji su za opstanak Jugoslavije.“
Ironijom istorije, Milošević je bio u pravu, ali ne na način na koji je to očekivao. Kada je 21. juna 1991. u Beogradu razgovarao sa Miloševićem, Džems Bejker, šef Stejt departmenta, rekao mu je da SAD žele da imaju prijateljske odnose sa Srbijom i da se ne dovodi u pitanje jedinstvo ili integritet Srbije, ali i da je upravo Milošević glavni izvor krize jer svoj narod i Jugoslaviju gura u građanski rat: „Odbijamo bilo kakvo polaganje prava Srbije na teritoriju izvan njenih granica. Ako budete istrajni u tome, Srbija će biti prokažena, parija.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
