RUSSIAGATE

Centar evropskih zbivanja prošle nedelje bio je u Strazburu, ili “Stresburu” kako su ga neki šaljivo nazvali. Gusta agenda, mnogo značajnih tema u finišu petogodišnjeg mandata ovog saziva Evropskog parlamenta, ali rezultati i odluke ostali su u senci Putinovog intervjua Takeru Karlsonu, zatim izjave generalnog sekretara NATO-a da se Evropa i svet za najdalje tri godine pripreme za rat sa Rusijom, zatim Izveštaja o zdravstvenom i mentalnom stanju aktuelnog predsednika najmoćnije zemlje sveta, i izjave njegovog izazivača na sledećim izborima, Donalda Trampa, da bi ohrabrio Rusiju da napadne bilo koju članicu NATO-a koja ne ispunjava svoje finansijske obaveze.

Plenarnoj sednici Evropskog parlamenta prethodili su brojni sastanci i rasprave u odborima, samu sednicu su obeležile i zanimljive rasprave u plenumu, doduše u polupraznim salama zbog čega će se pravila morati pooštriti. Obavljeno je i glasanje o imunitetu više poslanika Evropskog parlamenta zbog navodne umešanosti u afere poput Qatargatea. Osim toga, u danu za glasanje bilo je niz vrlo zanimljivih tema o kojima je trebalo da se izjasne evroposlanici: od masovnih hapšenja aktivista beloruske opozicije i njihovih članova porodica, preko napada na Badnje veče u Nigeriji gde je ubijeno više od 150 ljudi, povećanog broja egzekucija u Iranu, razmena podataka radi efikasnije policijske saradnje u okviru EU, nastupa EU na sastanku UN Komisije o statusu žena, učešća trećih država u programima pomoći EU, multilateralnim pregovorima u okviru Svetske trgovinske organizacije, primene Strategije o jednakosti LGBTQ populacije do 2025, do represije protiv demokratskih snaga u Venecueli…

Nekako se u ovu agendu udenula i Srbija i njena situacija posle izbora uz gostovanje predstavnika opozicionih partija i njihova izlaganja. U Srbiji je to bila jedina vest iz Evropskog parlamenta. Rezolucija o Srbiji izglasana je ubedljivom većinom skoro svih političkih grupacija sa zahtevom da Evropska komisija formira nezavisnu međunarodnu komisiju koja bi ispitala regularnost decembarskih izbora. Rezolucija je kod kuće dočekana na nož od vladajuće partije i najviših državnih zvaničnika, koji su odabrali da o uspehu opozicije da privuče pažnju evroposlanika govore praveći paralelu sa ultimatumom Srbiji 1914. godine. Bilo je to vrlo predvidivo. Kakve će efekte imati ta komunikaciona strategija kada dođe do realizacije preporuka iz ove rezolucije, ako dođe, živi bili pa videli. Pretnja da bi se Srbiji mogla suspendovati pretpristupna pomoć iz IPA i drugih programa, zvuči u tekstu rezolucije prilično ubedljivo, ali to nije sprečilo Vladu Srbije da krene u izradu Reformskog plana, koji je uslov za povlačenje sredstava iz Plana rasta EU za Zapadni Balkan do 2027. godine u iznosu od šest milijardi evra. Uslovi za dobijanje dodatnih oko 125 milina evra godišnje, mimo IPA fondova, dolaze iz polja demokratije i vladavine prava. Kakav god da bude epilog, ostalo je zapisano da je na kraju prve četvrtine XXI veka, Srbija bila tema plenarnog zasedanja Evropskog parlamenta, u statusu države kandidata za članstvo u EU, uz egzekucije u Iranu, masovna hapšenja u Belorusiji, Venecuelu…i pretposlednju tačku dnevnog reda koja nosi naziv: Russiagate: Navodi o ruskom mešanju u demokratske procese u Evropi, u vezi s čim je usvojena i istoimena rezolucija.

Ovom rezolucijom, koja nije prva na tu temu, Evropski parlament ukazuje ponovo na opasnost od stranog mešanja, kao i od manipulisanja informacijama i dezinformacijama u kontekstu predstojećih izbora za Evropski parlament. Ova rezolucija odnosi se samo na Rusiju i njenu ulogu u podrivanju demokratskih sistema i vrednosti u brojnim državama, i to kroz direktnu pomoć ekstremnim snagama i radikalnim entitetima (tim rečima) sa ciljem da se destabilizuje Evropska unija, što je zaključeno na bazi obimne dokumentacije, koja je ranije predstavljena na odborima Evropskog parlamenta i koja obiluje dokazima o konkretnom operativnom delovanju, infiltraciji u institucije, korupciji ili pokušajima korupcije, te stoga zahteva odlučnije mere. Vrlo eksplicitno se kaže da “Rusija u odnosu na Uniju vodi hibridni rat svim sredstvima sa ciljem da izazove podele u evropskim društvima”, i to koristeći kako tradicionalne medije, tako i specijalizovane medijske platforme, zatim “zarobljavanjem elite” (elite capture), hakovanjem naloga kandidata na izborima, sajber napadima (jedan takav izvršili su i na sednici Nacionalnog konventa 2021. godine, kada se raspravljalo o energetici, i to tokom govora pomoćnice ministra. Imam, dakle, lično iskustvo sa ruskim hakerskim napadima i ometanjem demokratskih procesa). Dalje se u Rezoluciji kaže da je Rusija sklona falsifikovanju istorije, a ona je objavljena pre nego što će biti objavljen Putinov intervju Takeru Karlsonu, u kom on prepričava u prvih sat vremena, prvih tridesetak strana knjige Orlanda Fajdžisa “Priča o Rusiji” i kasnije objašnjava ulogu Poljske u podeli Ukrajine, izjavljuje da je Poljska bila “nekooperativna u odnosu na Nemačku pa je zato napadnuta”… i sve tako od VIII veka do današnjih dana. Pominjao je i napaćen srpski narod i Jugoslaviju, ali je prećutao sve u vezi sa ulogom njegove države u tom istorijskom trenutku. I svakom drugom. Kako da pomene da je njegova država glasala za sankcije SR Jugoslaviji ili naoružavala Hrvatsku?! Kosovo bolje što nije pominjao. Kad god jeste, bilo je na štetu Srbije.

U Rezoluciji Evropskog parlamenta se dalje kaže da je Rusija formirala i razvila mrežu agenata od uticaja, koji “ciljaju ključne oblasti javnog života, posebno kulturu, istorijsko pamćenje, medije i verske zajednice, kao i političare i njihove porodice”, kao i da su istrage EU utvrdile jasne veze između nekih penzionisanih evropskih političara i javnih ličnosti sa ruskim vladajućim strukturama. Utvrđeno je takođe da postoji finansiranje krajnje levih i krajnje desnih pokreta i partija od strane Kremlja, kao što je recimo kredit od skoro deset miliona evra koji je gospođi Marin Le Pen odobrila ruska banka još 2013. godine, čime se objašnjava konstantan proruski stav njene partije. Ono što posebno brine Evropski parlament jesu saznanja da se kroz takva sponzorstva različitih pokreta i pojedinaca, od kojih su neki deo institucija EU, podrivaju sankcije i izolacija Rusije, dakle zvanična EU politika prema toj zemlji. Takvi političari imaju naziv Russlandversteher (Russia-understanding), što bukvalno znači – oni koji pokazuju razumevanje za Rusiju, označeni su kao posebna pretnja i u ovoj rezoluciji su imenovani: evroposlanica Tatjana Ždanoka, iz partije koja se zove Letonska ruska unija, označena je kao neko ko je davao informacije Ruskoj federalnoj službi bezbednosti od 2004. do 2017. godine, osumnjičena da je dozvolila da Rusi dođu u posed interne elektronske komunikacije, što je ona demantovala. Ali nije mogla da demantuje da je išla kao poslanica Evropskog parlamenta da posmatra referendum na Krimu, da je posetila Bašara el Asada, organizovala proruske događaje u Evropskom parlamentu, a sve to je plaćala Fondacija Ruski svet. Istraga protiv nje je u toku i u Evropskom parlamentu i u parlamentu Letonije. Navedeni su takođe katalonski secesionisti, poput Pućdemona, da su se viđali sa Nikolajem Sadovnikovim, ruskim diplomatom, neposredno pred ilegalni referendum o nezavisnosti Katalonije. Navode se dalje razni slučajevi zloupotreba pozicije poslanika Evropskog parlamenta za proruske, pa čak i probeloruske propagandne aktivnosti, zatim sporazum između Jedinstvene Rusije i austrijske Slobodarske partije, nakon čega poslanici iz ove partije intenzivno zagovaraju slabljenje sankcija prema Rusiji, zatim naravno krajnje desna Alternativa za Nemačku, čiji je poslanik u Bundestagu identifikovan kao kontakt tačka FSB, zatim slučaj da je ćerka Dmitrija Peskova, zaposlena kao asistent jednom poslaniku Evropskog parlamenta, slučaj ruskog mešanja u izbore u Slovačkoj, itd. Evroposlanici zbog svega ovoga ali i zbog prethodno otkrivene afere Qatargate, apeluju da se pristupi izmenama Pravila ponašanja i Poslovnika, kako bi se ovakve pojave sankcionisale, ako već ne mogu da se spreče, pogotovu u kontekstu predstojećih evropskih izbora. Poslanici traže da se posebno kontroliše sprovođenje sankcija prema Rusiji, da se čak spreči falsifikovanje interpretacije posledica sporazuma Ribentrop–Molotov, kao i relativizacija zločina koji su nastali za “narode okupirane od strane nacista i komunista”. Sve ove imenovane i pobrojane probleme, slučajeve, primere, Evropski parlament je registrovao kao ozbiljnu pretnju demokratiji i predlaže da i nacionalne i evropske institucije aktivno rade na sprečavanju i kažnjavanju svih koji su uključeni u takve aktivnosti. Kako nijedna država to ne može sama da suzbije, predlaže se osmišljavanje mera koje bi trebalo da uvežu aktivnosti država članica, evropskih organa i institucija i NATO-a, kao i da se obezbedi viši nivo bezbednosne kulture i integriteta službenika na svim nivoima u svakoj od evropskih institucija, više provera kada je reč o tome ko gostuje, kakve se izložbe i događaji organizuju… Kad su već pomenuli izložbe, ne mogu da se ne setim jedne koja je upravo u Evropskom parlamentu organizovana, o Alojziju Stepincu i zbog koje je (jer navodno nije na vreme javio o tome, povučen šef misije pri EU, ambasador Lopandić). U to vreme sam bila tamo i upravo u Evropskom parlamentu je meni i Bojani Selaković, Eduard Kukan objašnjavao kako u Evropskom parlamentu svako može da organizuje šta hoće, da je to demokratija i da ne vrši Parlament istrage ko je ko, kada se takvi događaji organizuju, i da ne razume zašto je Srbija toliko uznemirena time. I ko je uopšte taj Stepinac, pitao je. Pa evo prilike da se to ipak malo bolje uredi. Nije svejedno. I to se sad i kaže u ovoj rezoluciji, šta se plaća, organizuje, ko se i kako zapošljava i na kojim pozicijama, ko može da nastupa i gde kao evropski poslanik, odakle se daju izjave i kakve sadržine u tom svojstvu… sve to treba da bude strogo definisano i pre novog saziva. Predlaže se i osnivanje etičkog odbora ali nije definisano bliže šta će biti njegov zadatak. Ono što je najvažnije jeste da Evropski parlament poziva nadležne institucije da zaštite izborni sistem EU od sajber napada, da se ojačaju i unaprede kontraobaveštajni kapaciteti EU, kao i da se ohrabre države članice da rade na istragama koje bi razotkrile ruske špijunske mreže, koje postoje u svakoj od njih, da zaštite osetljive tehnologije i kritičnu infrastrukturu od eventualnih ruskih napada, kao i da otkriju firme koje mogu doprinositi unapređivanju kapaciteta ruske odbrane, da sprovedu sve mere prevencije i borbe protiv kriminalnih i koruptivnih aktivnosti, koje dovode do “zarobljavanja elite”. Sve ove mere treba da obezbede zaštitu i otpornost demokratskih sistema, slobodne izbore objektivno informisanih građana i zaštitu osnovnih prava i sloboda na kojima počiva EU. Predloženo je takođe da se dobro proveri registar organizacija Transparentnost, u kom mora da se registruje svako ko na bilo koji način komunicira i sarađuje sa EU i proveri da li neka organizacija prima novac iz Rusije ili ima kakve poslovne i lične veze. Takav jedan spisak organizacija prezentovala je 2016. godine Jelena Milić, koja je tada bila na čelu organizacije Centar za evroatlantske studije, a sada je ambasadorka Srbije u Hrvatskoj. Ona je tada identifikovala “105 organizacija koje imaju veze sa kremaljskim strukturama” i koje projektuju rusku meku moć u Srbiji.

Sutradan, po usvajanju ove rezolucije, objavljen je intervju Takera Karlsona sa Putinom, koji je do sada videlo preko 197 miliona ljudi a odmah zatim stigle su i brojne analize koje daju ocene da li je ovaj intervju postigao efekat ili nije. Istovremeno je pokrenuta debata o slobodi govora i slobodi medija, koja dozvoljava da se čuju obe strane. Ili ne? Ako je druga strana tako označen agresor, kakvim ga vidi zvanična Evropska unija, pitanje je da li mu treba omogućiti da širi svoju istinu. Pokrenuta je debata i o tome šta znače ovakve pojačane kontrole i istrage o bilo čijim vezama sa Rusijom: kulturnim, privrednim, ličnim. Građani EU se pitaju da li to znači i bojkot ruske kulture, da li to znači bojkot i kažnjavanje ruskih građana koji nisu krivi u velikom broju za takvo ponašanje i politiku svoje države iz koje beže. Mnogi od njih su žrtve svog antiratnog zalaganja. Brojni su primeri progona takvih ljudi i u samoj Srbiji, koja je primila veliki broj izbeglica kako iz Rusije, tako i iz Ukrajine. Odgovori na ova pitanja potrebni su građanima EU jer dovode u pitanje temelje evropske demokratije, slobode govora, nediskriminacije po rasnom, verskom, nacionalnom osnovu.

Trenutno nema istraživanja javnog mnjenja na nivou EU o tome da li građani, nakon najnovijih odluka Evropske unije o pomoći Ukrajini i protesta poljoprivrednika,  menjaju svoje prošlogodišnje stavove, ali prema podacima koje je danas objavio Politiko, pozivajući se na nalaze konsultantske firme Portland Communications iz pet država članica EU u kojima krajnja desnica beleži značajan porast. Na primer, u Francuskoj Nacionalno okupljanje mere na 33%, za razliku od koalicije, čiji je deo i Emanuel Makron, koji na evropskim izborima može da osvoji 14%. Istraživanje je obuhvatilo još i Italiju, Holandiju, Nemačku i Poljsku, i jedino u ovoj poslednjoj nije zabeležen takav trend. U Francuskoj i Nemačkoj oko 66-68% građana misli da im države ne idu u dobrom smeru.

Trenutno je u Evropskom parlamentu raspored takav da se na desnici izdvaja nekoliko različitih grupacija i njihov odnos prema Rusiji varira. Oni koji su antiputinovski nastrojeni okupljeni su u grupaciji Evropski konzervativci i reformisti, a oni ostavljaju mogućnost saradnje EU i Rusije. Tu spadaju Braća Italije Đorđe Meloni, poljska stranka Pravo i pravda, španski VOX, i Švedske demokrate. A sa druge strane, oni koji “imaju razumevanja za Putina” pripadaju grupaciji Identitet i demokratija, i skloni su da zastupaju tezu o tome kako je Zapad isprovocirao Rusiju da započne rat. Ovoj grupi pripadaju Nacionalno okupljanje iz Francuske, Alternativa za Nemačku, Lega Matea Salvinija. Najjasniji je naravno mađarski Fides, Viktora Orbana, ali on ne pripada nijednoj političkoj grupaciji u Evropskom parlamentu.

Uskoro počinje kampanja za izbore za novi Evropski parlament. Važno je da se identifikuju svi problem i da se oni nazovu pravim imenom. Nema sumnje da će Rusija iskoristiti ovu političku pozornicu da plasira svoje poruke i produbi podele u evropskom društvu, ali način na koji će se tretirati sukob različitih opcija jeste i svojevrsni test za evropsku demokratiju. Činjenica je da će desne opcije uzeti nešto više glasova na ovim izborima, to sva istraživanja pokazuju, ali nije tome jedini razlog ruska propaganda i njeno mešanje u izbore. Postoje brojni problemi i akumulirano nezadovoljstvo građana, koje identifikuju sva istraživanja, a koje je izazvano objektivnim razlozima energetske i ekonomske krize. Deo tog nezadovoljstva prelio se i na ulice evropskih prestonica. Bilo bi jednako naivno i opasno baš za sve okriviti Rusiju i njen maligni uticaj. Evo, predsednik naše države kaže da Putina nije video dve godine, osim u prolazu slučajno, na nekom skorašnjem multilateralnom skupu. Za toliko, nije mogao pasti pod takav uticaj, te ni pojave u Srbiji ne treba samo time objašnjavati. Ali neke posledice biće sigurno povezane sa prilično neracionalnim odnosom prema Rusiji i odbijanjem da se država koja želi da postane članica EU pridruži sankcijama Evropske unije i uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa zajedničkom evropskom. To je čak i Orban uradio. Shvatio je da mu se druge opcije ne isplate.