Šta predstavlja novo rusko svemirsko oružje

U Vašingtonu je 14. februara sve vrvelo od vesti o misterioznom ruskom svemirskom oružju. Majk Tarner, predsednik obaveštajnog odbora Predstavničkog doma, pozvao je Belu kuću da skine veo tajnost sa obaveštajnih podataka o „ozbiljnoj pretnji po nacionalnu bezbednost“. Američki novinari i televizije ispalili su priče o ruskom nuklearnom svemirskom sistemu koji još uvek nije raspoređen, ali koji bi potencijalno mogao da ugorzi američke i savezničke satelite, piše Ekonomist.

Ali o čemu se zapravo radi?

Veliki deo prvobitnih izveštaja bio je kontradiktoran. U suštini postoje tri opcije: nuklearno oružje dizajnirano da uništi satelite, koje bi bilo stacionirano na zemlji i lansirano samo kada bi se trebalo upotrebiti; nuklearno oružje koje bi bilo stacionirano u orbiti; ili satelit na nuklearni pogon koji sam po sebi ne bi bio bomba, već bi koristio nuklearnu energiju za napajanje neke druge vrste uređaja.

Ako Rusija nuklearno oružje planira da rasporedi u punu orbitu — a ne „frakcionu“ u kom ne kruži u potpunosti oko Zemlje — time bi prekršila Sporazum o svemiru iz 1967. Nuklearne detonacije u svemiru su takođe zabranjene prema 1963. i Ugovoru o delimičnoj zabrani testiranja, čiji je potpisnica Rusija.

No i pored pitanja zakonitosti, to bi bilo destruktivno i neselektivno oružje. Kada na Zemlji dođe do nuklearne eksplozije, intenzivno zračenje koje se javlja kao posledice ne oštećuje samo zemlju, već stvara i ogroman talas eksplozije. U vakuumu svemira, elektromagnetni impuls stvoren orbitalnom eksplozijom mogao bi oštetiti elektroniku na velikom broju satelita. Kada je Amerika izvela nuklearni test na velikim visinama 1962. godine, poznat kao Starfish Prime, ne samo da je oštetila satelite u neposrednoj blizini, već i one na drugoj strani Zemlje jer je zračenje bilo kanalisano magnetnim poljem planete. Povišeno zračenje je na kraju oštetilo ili uništilo oko trećinu od ukupnog broja svih tadašnjih satelita koji su se nalazili u Zemljinoj niskoj orbiti. 

Ako bi Rusija danas sprovela sličnu detonaciju, sa oko 8.300 aktivnih satelita u LEO-u (skraćenca od Low Earth orbit, ili ti Zemljina niska orbita), to bi uticalo ne samo na američke, već i na satelite Rusije, Kine i drugih zemalja. To bi moglo da utiče i na Međunarodnu svemirsku stanicu, na kojoj su trenutno tri Rusa, i kinesku Tiangong, na kojoj se trenutno takođe nalazi tročlana posada. Američki vojni i obaveštajni sateliti, posebno oni koji se koriste za nuklearnu komandu i kontrolu, imaju tendenciju da njihova elektronika bude ojačana da odoli takvim impulsima, ali komercijalni sateliti nemaju. Ukratko, čini se da bi ovakva vrsta napada pre bila pogodnija za neke države koje nemaju toliko svojih satelita koje bi udar oštetio, kao što su na primer Severna Koreja i Iran.

Ideja Rusije, umesto da iskoristi postojeću zemaljsku raketu u orbitu pošalje nuklearnu bombu, mogla bi se opravdati željom da se dosegne geostacionarna orbita, pojas koji je od površine Zemlje udaljen oko 36.000 km (poređenja radi, LEO je udaljen samo 2.000), primećuje Metju Ban sa Univerziteta Harvard. Sateliti u geostacionarnoj orbiti kruže oko globusa jednom dnevno, što je veoma korisno za emitovanje, upozoravanje na rakete i još mnogo toga. Tamo se nalaze mnogi vredni američki sateliti za nadzor i komunikaciju. Postojeće nuklearne rakete ne mogu dostići tu visinu, ističe gospodin Ban.

Druga teorija o tome šta bi to oružje moglo biti, koju je objavio PBS NewsHour, je da Rusija namerava da rasporedi satelit na nuklearni pogon sa sposobnošću elektronskog ratovanja. Svrha elektronskog napada je ometanje ili lažiranje signala koje šalje ili prima ciljni satelit; većina takvih napada je privremena i reverzibilna. Mnoge zemlje, uključujući Ameriku i Rusiju, imaju platforme za elektronsko ratovanje na kopnu koje mogu ciljati satelite. Učiniti to iz svemira je teže, ali može omogućiti fokusiranije i upornije napade, posebno ako se oružje može postaviti blizu mete.

Poznato je da je Rusija istraživala takve sisteme. U izveštaju o globalnim anti-satelitskim sposobnostima koji je prošle godine objavila nevladina organizacija Secure World Foundation, navodi se: „Novi dokazi sugerišu da Rusija možda razvija moćne svemirske električne platforme kako bi povećala svoje postojeće zemaljske platforme. Rad iz 2019. u specijalističkom časopisu Space Review, opisuje satelit na nuklearni pogon dizajniran za ovu svrhu i poznat kao Ekipazh. Dmitrij Stefanovič iz Ruske akademije nauka takođe ukazuje na poseban ruski projekat poznat kao Zeus, „svemirski tegljač“ na nuklearni pogon planiran za oko 2030.

A zašto bi se uopšte nuklearni reaktori koristili za napajanje? I ta ideja je stara: Amerika je prvi put nuklearni reaktor u orbitu poslala 1965. godine, a Sovjetski Savez je poslao više od 40 takvih satelita. Njihova prednost je u tome što mogu da generišu mnogo energije. To je omogućilo sovjetskim satelitima da nose moćnije radare, a danas bi značilo da mogu da nose znažnije ometače. Space Review opisuje ruske dokumente u kojima se objašnjava da su nuklearni reaktori na satelitima omogućili postavljanje „ometača koji rade u širokom opsegu frekvencija“. Ako se postavi u visoko eliptične ili geosinhrone orbite — one koje drže satelit iznad iste tačke na Zemlji duži period — to bi omogućilo „neprekidno potiskivanje elektronskih sistema u velikim oblastima“.

Džejms Ekton, ekspert sa istraživačkog centra u Vašingtonu, sugeriše jedan od razloga zašto bi to moglo biti privlačno Rusiji. Poslednjih godina, primećuje on, američke oružane snage su postale sve više zainteresovane za „proliferisane“ konstelacije kao što su SpaceX-ovi sateliti Starlink, koje su naširoko koristile Ukrajina i njene oružane snage. Takve konstelacije, koje se sastoje od hiljada satelita, bilo bi nemoguće fizički izbaciti, jednu po jednu. Elektronski napad širokog područja je zato daleko delotvorniji.