Mnogo se priča o kreativnim industrijama, ali čini se da se i dalje daleko više pažnje pridaje kulturnim modelima nego industrijskom konceptu zahvaljujući kojem se kreacija pretvara u biznis. Muzička industrija nikako da se izbori za industrijski status. I dalje se kreće u polju estrade, pejole (termin kojim se opisuje protivzakonita novčana naknada koju diskografska kuća ili izvođač plaća medijima za favorizovanje određene pesme), lažiranih košuljica, plaćenih pregleda i drugih – u svetu odavno zabranjenih – biznis modela.
Pokušali smo da u našoj zemlji dođemo do relevantnih podataka koji se tiču popularnih muzičkih žanrova, slušanosti određenih izvođača ili pesama. Hteli smo da dođemo do pouzdanog parametra nečijeg uspeha u muzičkom biznisu na ovim prostorima.
U muzičkoj industriji, kao i svakoj drugoj privrednoj grani, postoje egzaktni podaci koji govore o meri uspeha ili neuspeha. Svi ti parametri u Srbiji nedostaju. Nema zvaničnih top-lista, podataka o tiražima, emitovanju ili bilo kod drugog realnog pokazatelja.
Jedino što je dostupno jesu podaci iz APR-a (Agencija za privredne registre) koji govore o stvarnom poslovnom učinku diskografskih kuća. Iznenadiće vas ovi (realni) podaci jer su u potpunoj suprotnosti od (spinovanih) trendinga i strimova.
