Ako „genocid“ nad Albancima na Kosovu, za koji se tvrdilo da se želi zaustaviti po svaku cenu, nije bio genocid, zar se nije radilo o tome da Sjedinjene Države želele da, putem NATO saveza, nametnu svoje prisutstvo na Balkanu? Otuda uporno odbijanje „saveznika“ bilo kakvog istinskog diplomatskog rešenja.
Tokom godine pre bombardovanja, 1998. godine, Kosovo je bilo izuzetno opasno mesto. Prema Severnoatlantskom savezu (NATO), oko dve hiljade ljudi, uglavnom Albanaca, bilo je ubijeno tokom nasilnog sukoba koji je počeo u februaru 1997. godine akcijama Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koju su Sjedinjene Države nazvale „teroristima“, i brutalnom reakcijom od strane Srba. Početkom leta 1998.godine, OVK je preuzela kontrolu nad otprilike 40% pokrajine, izazivajući snažnu reakciju od strane snaga bezbednosti i srpskih paravojnih grupa koje su napadale civilno stanovništvo. Prema Marku Veleru, koji je bio pravni savetnik delegacije albanskih Kosovara na konferenciji u Rambujeu, „u roku od nekoliko dana [nakon povlačenja posmatrača 20. marta 1999.godine], broj raseljenih osoba ponovno se povećao, dostigavši više od dve stotine hiljada“, broj koji je bio otprilike figurirao i kod američkih obaveštajnih službi.
Pretpostavimo da posmatrači nisu povučeni uoči bombardovanja i da su diplomatski napori nastavljeni. Da li su takve opcije bile moguće? Da li bi proizvele rezultate koji bi bili još gori, ili možda bolji? Pošto je NATO odbacio tu mogućnost, ovo nikada nećemo saznati. Ali barem možemo analizirati poznate činjenice i videti šta one sugerišu. Da li su posmatrači Verifikacione misije na Kosovu Organizacije za evropsku sigurnost i saradnju (OEBS) mogli ostati na mestu, ili da su možda čak bili ojačani? Čini se da je to bilo moguće, posebno ako se uzme u obzir hitna osuda njihovog povlačenja od strane Narodne skupštine Srbije. Nije naveden nijedan argument koji bi sugerisao da bi povećanje zabeleženih zločina nakon njihovog povlačenja ipak nastupilo da su ostali, a kamoli o ogromnom eskaliranju koje su predviđali usled kampanje bombardovanja nakon njihovog povlačenja. Na isti način, NATO nije uložio mnogo napora u istraživanje drugih mirnodopskih opcija; čak i embargo na naftu, osnova svake ozbiljne politike sankcija, razmatran je tek nakon početka bombardovanja.
Međutim, najvažnije pitanje odnosi se na diplomatske opcije. Dve ponude bile su na stolu pred bombardovanje. Jedna je bila sporazum iz Rambujea, predstavljen kao ultimatum Srbiji. Druga je bila pozicija Srbije izražena u njenom revidiranom predlogu sporazuma od 15. marta i rezoluciji od 23. marta Narodne skupštine Srbije. Iskrena zabrinutost za zaštitu kosovskih Albanaca mogla je dovesti do razmatranja drugih opcija, uključujući, na primer, nešto slično predlogu predsednika Savezne Republike Jugoslavije Dobrice Ćosića koji je 1992-1993. godine predviđao podelu Kosova, omogućavajući mu da se odvoji od Srbije, izuzev „određenog broja srpskih enklava“.
U to vreme, predlog je odbijen od strane Ibrahima Rugove, Kosovo je proglasilo svoju nezavisnost i uspostavilo paralelnu vladu; ali taj predlog je mogao poslužiti kao osnova za pregovore u potpuno drugačijim okolnostima početkom 1999. godine. Međutim, ograničimo se na dva zvanična stava iz kraja marta 1999. godine: ultimatum iz Rambujea i srpsku rezoluciju. Važno je i značajno da je, u celini, suštinski sadržaj ovih dokumenata bio skriven od javnosti, izuzev disidentskih medija koji nisu dosezali do većeg broja korisnika.
Rezolucija Narodne skupštine Srbije, iako odmah preneta od strane novinskih agencija, ostala je skoro tajna. Vrlo malo se spominjalo njeno postojanje, a kamoli njen sadržaj. Rezolucija je osudila povlačenje posmatrača OEBS-a i zatražila od UN i OEBS-a da olakšaju diplomatsko rešenje putem pregovora „radi postizanja političkog sporazuma o suštinskoj autonomiji za [Kosovo], garantujući potpunu ravnopravnost svih građana i svih etničkih zajednica, i poštujući suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“. U rezoluciji se pominjala mogućnost „međunarodnog prisustva“, čija su „veličina i karakter“ ostali nedefinisani, kako bi se nadgledala primena „političkog sporazuma o autonomiji koji su prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive [na Kosovu]“. Sporazum Republike Savezne Jugoslavije (RSJ) „o razmatranju veličine i karaktera međunarodnog prisustva [na Kosovu] odgovornog za sprovođenje sporazuma koji bi bio prihvaćen u Rambujeu“ formalno je saopšten pregovaračima 23. februara 1999. godine, i objavljen od strane RSJ na konferenciji (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
