„Ma, šta, brate, stani! Ideemooo“: Šta je Peti oktobar za Ljubu otporaša

Ma, šta, brate, stani! Nema nazad! Ideeemooooo – sećam se da se Ljuba otporaš izgubio u dimu suzavca pred Saveznom skupštinom, spao mu je kačket kod levog razigranog vranog konja, video sam ga, posle, oko ponoći, maskiranog u specijalca, s gas maskom preko lica i u policijskoj vetrovci, kako se u beogradskoj kafani “Sunce“, udaljenoj 250 metara od „revolucije“, raspituje – zašto je u ovom istorijskom trenutku nestalo piva?

Popili oslobodioci – rekao je kelner Ljubi, k’o da on nije oslobodilac, a Ljuba je imao trofeje, majicu Otpora i “zipo“ upaljač. Našao ga je u glavnoj skupštinskoj sali, dugo je verovao da je to istorijski eksponat, nisu ga interesovale umetničke slike, fotelje, čiviluci i inventar skupštinskog restorana. Posle je spasao linča policajca nađenog u nusprostoriji parlamenta, ovaj mu je poklonio sve što je imao pri sebi, gas-masku i vetrovku. Automatsku pušku i pendrek je već poklonio. Ljuba je toliko verovao u nacionalno pomirenje, u taj dan, da je policajca uredno otpratio do autobusa za Vladičin Han, valjda mu je i mahao sa perona dok nije zamakao sa vidika. Vratio se opet u “Sunce“ i pitao onog konobara: “Zašto nema piva u ovom istorijskom trenutku“. Kelner je opet rekao: “Popili oslobodioci“. Ljuba je onda raskopčao policijsku vetrovku, da pokaže pesnicu na majici i naručio bilo šta, zar je bitno, daj nam nešto da popijemo. Ono što nisu popili oslobodioci.

A malo pre toga, bio je 20. avgust 2000. godine, Srbija je plivala u nemirišljavom sadržaju zvanom “Miloševićeva Srbija“, vođa je slavio rođendan, nije bilo sleta, bilo je saopštenja podrške. U tom mraku, u kom se nije znalo da li smo srećniji mi što smo pobedili NATO, ili je NATO srećniji što se jeftino izvukao, iz crne kutije zvane televizor izašlo je saopštenje, “rođendanske čestitke načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnika Nebojše Pavkovića, upućene predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću“. Čestitka-saopštenje, jedan dajdžestirani vid kompletnog ludila u kom smo živeli, biser udvoričke poezije, manifest onih koji su ovom slonovskom stazom tutnjali, RTS je preneo u celini: „Gospodine Vrhovni komandante, gospodine predsedniče, čestitajući vam 59. rođendan s ponosom ističem da smo, vođeni vašom mudrom i odlučnom državničkom politikom, diplomatijom koja je sačuvala dostojanstvo naših naroda i umešnim komandovanjem Vojskom Jugoslavije u najtežim istorijskim uslovima, očuvali svoju slobodu, a pripadnici VJ odbranili otadžbinu i afirmisali ugled naših oružanih snaga“.

Znam da je Ljubu večno trezna supruga odvratila od namere da razbije televizor (“znaš, li, ludače, koliko to košta“), znam da su Politika i Novosti čestitku štampale integralno, znam da je grupa otporaša iz Gornjeg Milanovca sutradan bila pohapšena, jer su i oni hteli da čestitaju rođendan vrhovnom komandantu: “Hvala ti za detinjstvo koje si nam uzeo, za nezaboravne scene rata koje si nam nesebično priuštio, za sve one zločine koje si u ime srpstva počinio, za vođenje ratova, za sve izgubljene bitke. Hvala za Krajinu, Slavoniju, Bosnu, Kosovo i za sve ono što planiraš da mudrom politikom prodaš. Hvala ti i za nezaboravne kolone pristigle nam braće, za zvuk sirena, za izgubljene bitke koje tvoji oficiri proglašavaju slavnim pobedama“.

Ubili su boga u njima, a onda je sve bilo gotovo za mesec dana. Sloba je pao, Ljuba je kupio novi televizor, gas-masku okačio na zid, u vetrovci je okrečio stan. Ovih dana, kada se obeležava 14 godina 5. oktobra, niko ga nije zvao na proslavu, koje uzgred nije ni bilo, niko ga nije pitao za mišljenje, niko ga nije zvao da objasni tehnologiju nenasilnog rušenja diktatorskih režima… Niko, zapravo, nema pojma gde je Ljuba.

Otporaš Ljuba je kao i većina završio u uobičajenom petooktobarskom novinskom naslovu: “Vođe pobune otišle u politiku, biznis ili anonimnost“. Siguran sam samo da on nije otišao u biznis i politiku. Možda je, sem u anonimnost, otišao i u kafanu. Kelner mu je uredno objasnio: “Piva nema. Popili oslobodioci“.

Tako da se Peti oktobar za Ljubu otporaša, a i za one ostale silne anonimuse, na kraju završio kao revolucija koju su popili oslobodioci. Da je 5. oktobar bio revolucija koja teče, valjda bi teklo za sve. A ne samo za „oslobodioce“.

Peti oktobar je, zapravo, datum kada svaki politički analitičar jedva čeka da ga pozovu za komentar, jer opisati šta je taj datum neobično je izazovno.

„Peti oktobar je, znate, propuštena prilika“, čak 86 odsto analitičara, prema neformalnim istraživanjima, baš to izjavi kada ih negde četvrtog pozovu da ih pitaju za stručno mišljenje. To mu dođe kao da neki ruski analitičar izjavi da je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, propuštena prilika, jer su Rusi narednih pedesetak godina živeli u bedi, a Nemci sve bolje i bolje.

Propuštenom prilikom bi se, recimo, mogao nazvati 9. mart. Ali, 5. oktobar je iskorišćena prilika – da tog dana Velja Ilić nije obukao šuškavu trenerku marke „eleze“ i krenuo da s Čačanima svojeručno prevrće šlepere isprečene po Ibarskoj magistrali; da Čović nije u šteku u fabrici FMP držao pun kamion municije; da Džou Bageristi tog dana nije pala klapna zbog nekakvog komunalnog problema sa opštinom Čukarica pa upalio utovarivač i krenuo na RTS; da Legija nije odlučio da se osamostali u biznisu; da Dinkić nije u Narodnu banku ušao kao da je krenuo u oružanu pljačku federalnih rezervi; da Đinđić nije imao muda (Srbi mu to, kao što se pokazalo, zaista nisu oprostili) da skupi gomilu nespojivih tipova – Peti oktobar se verovatno nikada ne bi desio.

Problem je što je ta gomila nespojivih tipova bila odlična za svrgavanje jednog grogiranog diktatora, ali su bili pogrešno spojeni za sve ostale stvari. Jedan masovni hodajući kurcšlus. Ponašali su se k’o klinci koji su oteli gradski autobus, ali zaboravili da nijedan od njih nema vozačku dozvolu D kategorije. I kao što su se klinci na kraju skucali u banderu na petoj krivini, tako se i DOS skucao u banderu već na osmoj. I sleteo u provaliju već na dvanaestoj. Jedini je problem što je u autobusu, sem njih, bilo još nedužnih putnika. A bio je i zglobni.

Takođe, svaki analitičar će vam reći da 5. oktobar nije uspeo jer nije bilo 6. oktobra. Što je apsolutno nemoguće, jer po proračunu ovog autora koji je oduvek imao mršavu dvojku iz matematike, trojku iz fizike i dva pokušaja dizanja učionice u vazduh prilikom praktičnih vežbi iz hemije, za 12 godina vlasti pobednika 5. oktobra, bilo je minimum dvanaest šestih oktobara. Ali će vas i dan-danas neki dežurni klaun u poverenju ubediti da smo u takvim fascinantno-fekalnim atmosferskim prilikama samo iz jednog jedinog razloga: “Nije bilo šestog oktobra“. Šesti oktobar je – u toj mitologiji – datum u kom je trebalo da se dogodi veliki prasak kada bi svi veliki prasci otišli u povijesnu materinu (u daljem tekstu – u p…. materinu). Međutim, oni nisu otišli u povijesnu materinu, skraćeno u p…. materinu, zato što, evo, već duže vreme u p…. materinu ovde idu svi osim zvaničnih kandidata. Tako da je cela Srbija otišla u povijesnu materinu, skr. u p…. materinu, samo su prasci dobili na kilaži.

Peti oktobar je, istina, bila jedna lepa revolucija. Niko nije kristijanovski rečeno – „ubiven“, sem jedne policijske stanice, skupštine i državne televizije, ništa nije flambirano, što je bio splet srećnih & slučajnih okolnosti od koje su kasnije pojedini otporaši napravili svetski priznatu nauku o takozvanom nenasilnom rušenju diktatorskih režima. Idu po svetu i predaju taj egzotičan predmet, iako je danas svima jasno da je u takvim miroljubivim revolucijama povratak otpisanih jednog dana zagarantovan.

Sve je postalo sumnjivo još kad se 5. oktobra uveče sa suzama radosnicama na ekranu Studija B pojavila nenašminkana Vesna Zmijanac. Da čestita pobedu građanima Srbije. A Željko Mitrović već popodne iz glavnog studija izbacio ekipu emisije „A što ne bi moglo“ i umesto bele zastave na ekran okačio Dragoljuba Đuričića da lupa u bubnjeve. To je bila najava postpetooktobarske Srbije u kojoj su carovali nepricipijelnost, apsurd, koristoljublje, alamunje, pobrkale su se osnovne vrednosti i značenja do krajnjih granica. Te je postpetooktobarska Srbija postala jedna opšta kalakurnica čije ishode oni otporaši-eksperti ne bi trebalo da ubace u svoju nauku, pošto deluje silno demotivišuće. Jer ako kažete mladim otporašima iz neke azijske mini-diktature da nenasilni otpor podrazumeva to da će vam se jednog dana, umesto diktatora, na vlast vratiti začešljano diktatorovo pomoćno osoblje, možda ih to malko poljulja u veri u tzv. bolje sutra. Koje uzgred, predstavlja jednu negativnu utopiju. Makar u Srbiji.

Vlast je posle poslednje srpske revolucije imala opoziciju u vidu simpatičnog slogana: „Samo vas gledamo“. Bilo je logično da se to geslo posle nekog vremena zameni onim: „Ne možemo više da vas gledamo“. U međuvremenu, kad reforme traju ko onaj strip „Julija Džons“, svaki dan unedogled a Julija nikako da se uda, pravo glasa stekne generacija koja je 5. oktobra 2000. imala četiri godine. I toj generaciji, ali i onoj koja je petog imala šest, osam, deset, dvanaest, Vučić, Vulin i Dačić su mladi, sveži, super simpa političari. Dok vi već odavno ne možete da ih gledate, jer su vam se smučili još u njihovoj 28. godini. Toma Nikolić toj generaciji liči na nekog srpskog Mandelu, koji je davno ležao u zloglasnom gnjilanskom zatvoru zato što ga je izvesni Šešelj naložio da prave neke svinjarije krajem prošlog veka. A vi, nosilac petooktobarske spomenice, posle svega delujete kao ofucani revolucionar (Miki Manojlović) u „Mi nismo anđeli“. Znate ono: „E, jesam ti prič’o kako smo 68. ja i petsto pandura forsirali podvožnjak na Novom Beogradu?“

U Srbiji su posle 5. oktobra ubrzo otvoreni prvi hipermarketi, a potom su stigli Zara i Mango. I ko što reče Dinkić 2008: „Pitala me sestričina pre dva meseca, kada smo birali između Borisa Tadića i Nikolića, šta će biti ako odu Zara i Mango?“ – Srbija se jeste mnogo promenila posle 5. oktobra, stigle su svetske marke & markice, ali je problem bio što su više stizale u vidu prodavnica, a manje u vidu fabrika. Umesto reforme sistema, nekima je ključna briga bila da Mango ne zatarabi radnju u sezoni velikih popusta.

Dok je pomenutim povratnicima Peti došao kao idealna prilika za lične promene – Dačić se dan-danas zahvaljuje DOS-u što je srušio Miloševića, jer inače nikada ne bi shvatio da ga za Miloševića boli uvo. Vučiću je išlo nešto teže da skapira šta ga sve boli za Šešelja, ali to nikako ne znači da je on među njima najgluplji. Pre može da znači da je najlukaviji.

Ima tu još jedan momenat – kad dođeš na vlast Petog listopada po hrvatskom tumačenju kalendara – velika je verovatnoća da si sklon padu. Kao list u oktobru. Zato sledeće revolucije treba praviti u nekim drugim mesecima, koji – bar na hrvaštini – nisu skloni padanju.