Amerikanci su sa Marsa a Evropljani sa Venere?

Na kraju ove tvrdnje Roberta Kegana iz 2002.godine bila je tačka. Na njegove trvdnje iznete u eseju Moć i slabost, koje je Njujork tajms označio kao “trenutak istine”, danas bismo mogli staviti upitnik, a nakon izbora koji se u EU i SAD održavaju ove godine, mogli bismo i potpuno obrnuti tvrdnju.

Opisujući u svom brutalnom eseju “Moć i slabost” odnose između Amerike i Evrope i podstičući mnoge debate u svetu nakon 11. septembra, on kaže: “Kad je reč o glavnim strateškim i međunarodnim pitanjima današnjice, Amerikanci su sa Marsa, a Evropljani sa Venere. Oni se sve manje razumeju i malo je pitanja oko kojih mogu da se usaglase. A to stanje stvari nije prolazni rezultat američkih izbora ili jednog katastrofičnog događaja. Razlozi transatlantske podele su duboki, imaju dugu predistoriju i vrlo je verovatno da će podela nastaviti da se produbljuje.”

Brojni analitičari američke i evropske strateške kulture zapazili su da je njihova međusobna strateška suprotstavljenost u pogledu ciljeva i sredstava vezana za, kako je to i Kegan tvrdio, odnos prema moći. “Evropa se okreće od moći, prevazilazi moć i stupa u samodovoljni svet zakona, pravila, međunarodnih pregovora i saradnje. Ona je na pragu realizacije Kantovog večnog mira.”

Prva rečenica prve Strategije bezbednosti Evropske unije iz 2003. godine glasi: ”Evropa nikad nije bila tako prosperitetna, tako bezbedna i tako slobodna”. Dvadeset godina nakon toga u uvodu Strateškog kompasa EU, Džozep Borelj kaže “Evropa je u opasnosti”.

U Solaninoj strategiji s početka XXI veka, evropski stratezi glavne izazove na globalnom planu vide u siromaštvu, ekološkim problemima, zavisnosti od ograničenih izvora energije i vode i time prouzrokovanih migracija i bolesti. U tom trenutku oni tvrde da ne postoji mogućnost većeg napada na neku od država članica, ali kao prve dve pretnje po bezbednost navode terorizam i širenje oružja za masovno uništavanje. Talas terorizma u SAD i Evropi definiše se kao globalni i povezan sa nasilnim religioznim ekstremizmom. Te nove, asimetrične pretnje zahtevale su i nove odgovore, pa Evropska unija u svojoj prvoj strategiji bezbednosti daje prednost nevojnim sredstvima rešavanja sukoba, jer “ne možete pucati u ozonsku rupu”. U pogledu pretnji koje dolaze od neuređenih, nedemokratskih i post-konfliktnih društava i država tog doba, Evropska unija im pristupa politikom širenja demokratskih vrednosti, izgradnjom institucija i saradnjom sa državama na istoku. Politika proširenja potvrdila je da se postkomunistička i postkonfliktna društva mogu transformisati u demokratije postepeno i mirnim putem bez nametanja i upotrebe sile.

Evropska unija ima viziju međunarodnog poretka zasnovanog na efektivnom multilateralizmu, na institucionalnoj saradnji i međunarodnom pravu. “Divan projekat”, uzviknuo je Kegan, u tom svom čuvenom eseju, koji je kasnije pretvorio u knjigu koja se zove “O raju i moći” i dodao da “ništa od evropskog prosperiteta u miru ne bi bilo moguće da Amerika nije bila spremna da interveniše vojno svuda gde je to bilo potrebno. Zato ona ostaje zaglibljena u istoriji, uvežbavajući moć u anarhičnom hobsovskom svetu, u kome su međunarodni zakoni i pravila nepouzdani i u kome istinska sigurnost, odbrana i promocija liberalnog poretka još uvek zavise od posedovanja i upotrebe vojne moći.”

Sve američke strategije nacionalne bezbednosti, od tadašnje Bušove, preko Trampove iz 2017. do ove važeće Džozefa Bejdena iz 2022. godine, počivaju na real-političkom pristupu međunarodnim odnosima i bezbednosti, prema kome se bezbednost dostiže uvećanjem vlastite moći, i to pre svega vojne. Polazeći od toga da je stanje u međunarodnim odnosima anarhično i da ne postoji centralni autoritet koji bi obavezivao države da se u međusobnim odnosima ponašaju na određeni način, pristalice ovog koncepta smatraju da bezbednost mogu osigurati samo države sa velikim ekonomskim, političkim i vojnim kapacitetima.

Agresivan ton i realpolitički diskurs, kojim vladaju pojmovi moći i sile, predstavljaju glavne karakteristike stila kojim su pisane američke strategije nakon 11. septembra 2001. Kvalifikacije neprijatelja, njihovih ciljeva i ideologija, koje su negativno emotivno obojene, pozivaju na beskompromisnu borbu. Rat protiv terorizma istovremeno je i rat za sopstveni sistem vrednosti i način života i naziva se “ratom ideja”. U njemu postoje vrednosne kategorije dobra i zla, slobode i straha, civilizovanosti i varvarstva. Nacionalni interes određen je geopolitičkim i geoekonomskim interesima koji su “zvezda vodilja” ekspanzionističke spoljne politike. Predsednik Buš govorio je tada “da nema te cene koju Amerika neće platiti da bi pobedila u ratu protiv terorizma”, kao i Kenedi pre njega “Amerika je dovoljno jaka da plati svaku cenu, svaki teret, kako bi osigurala uspostavljanje slobode”. U Trampovoj strategiji iz 2017. godine u prvoj rečenci se kaže da je zadatak njegove administracije da sprovede u delo slogan koji ga je doveo do mesta 45. predsednika najmoćnije zemlje sveta. “America First!”. On već deluje u multipolarnom, post-hladnoratovskom svetu iz kog SAD niti mogu da se povuku, niti njime mogu da dominiraju. Sa Trampom u prvom mandatu i sada tokom kampanje za drugi, njegove izjave podstiču tu stalnu dilemu ili dihotomiju američke spoljne politike: da li treba da bude “svetionik ostatku čovečanstva” ili da u ime demokratije, međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima, silom nameće svoje vrednosti i vodi krstaške ratove. Izolacionizam ili intervencionizam? Amerika ne ratuje za teritorije jer joj nisu potrebne već za ideje i konkretne geo-strateške interese. Kad joj je teritorija bila ugrožena ušla je u dva svetska rata i 2001. godine u rat protiv terorizma.

Evropa je veliki deo svoje istorije posvetila ratu za teritorije. Rusija takođe. Ali evropske države su između dve opcije: da stalno ratuju za održavanje ravnoteže snaga kako ni jedna evropska država ne bi postala dominantna ili pronalaženja miroljubivog načina zaštite zajedničkih interesa, izabrala ovaj drugi nakon Drugog svetkog rata. Zato obe strategije bezbednosti Evropske unije, od Solanine iz 2003. do važeće iz vremena Federike Mogerini, počivaju na liberalno-institucionalističkom pristupu. Unija međunarodne odnose takođe karakteriše kao anarhične, ali njihovo oblikovanje i uređenje vidi u izgradnji institucija. Liberalno-institucionalistički diskurs podrazumeva pojmove kao što su saradnja, pregovori, kompromis, prevencija, širenje demokratskih vrednosti, izgradnja institucija i vladavina prava. Oni predstavljaju i ključne pojmove odgovora na savremene pretnje bezbednosti. Vojna sila je, takođe, bitna, ali predstavlja poslednje sredstvo, a i onda njena uporeba mora biti u skladu sa međunarodnim pravom i uz dozvolu Ujedinjenih nacija. A onda joj je pre tačno dve godine na istočnu kapiju zakucao konvencionalni rat, konvencionalnim oružjem. Slogan Strateškog kompasa pretvorio se u realnost. Evropa jeste u opasnosti.

Od svog nastanka do danas Evropska unija nastoji da se konstituiše u globalnog aktera. Početna ideja stvaranja Evropske odbrambene zajednice 1954. godine bila je preuranjena, pa je tokom Hladnog rata karakter saradnje među državama osnivačima bio pretežno ekonomski. Rat u Iraku i nesnalaženje u balkanskim ratovima 90-tih, učinili su da EU dobije epitet „ekonomskog džina, političkog patuljka i vojnog mrava“. Od Mastrihta, preko Sent Maloa i deklaracije koju su potpisali Žak Širak i Toni Bler, EU nastoji da izgradi kapacitete za „preduzimanje autonomne akcije podržane uverljivom vojnom silom kao odgovor na međunarodne krize“. Nakon Hladnog rata, međutim, Evropljani nisu pokazali spremnost da finansiraju čak ni manje vojne akcije unutar kontinenta bez američke pomoći, a prosečna izdvajanja za odbranu pala su na ispod dva odsto BND. Sa druge strane, iako je američki budžet za odbranu neznatno opao tokom devedesetih, izdaci za ovu namenu i dalje iznose više od tri odsto BND (rekordnih 4,3% 2010), sa projekcijama smanjenja do 2033. na 2.8%, što je i dalje čini najmoćnijom vojnom silom sveta, čija je vojna moć jednaka zbiru sledećih deset. Za ovu godinu vojni budžet iznosi 842 mijijarde dolara. Članice Evropske unije, od kojih su 22 i članice NATO nikako da dostignu tih ciljanih 2% i odatle Trampove izjave da će, ako pobedi na izborima “ohrabriti Rusiju da radi šta hoće onim državama koje nisu platile dovoljno za svoju odbranu”. Rusija, pak, u ovoj godini planira da poveća svoj budžet za 67%, što bi predstavljalo 30% njenog BND. Generalni sekretar NATO upozorava evropske države da je rat sa Rusijom izvestan za 3-5 godina, ukoliko Rusija dobije rat u Ukrajini.

Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije u svom govoru na Minhenskoj konferenciji kaže da uprkos ogromnim izdvajanjima Evropske unije za odbranu Ukrajine, ona “dobija više aplauza nego municije”. To što je Rusija napala Ukrajinu, učinilo je da Evropska unija sazri i shvati da i ona mora koristiti prinudu. Geopolitička Evropa je rešila da to stvarno i postane. Osim trinaestog paketa sankcija, koji je usvojen prošle nedelje, činjenice da je za dve godine od početka rata svela svoju energetsku zavisnost od Rusije na minimum, iz fonda European Peace Facility države članice EU su za naoružavanje Ukrajine izdvojile 3,6 milijardi evra a pojedinačne države članice, neke manje, neke više ukupno su pružile vojnu pomoć u iznosu od 12 milijardi. Takođe, na Evropskoj odbrambenoj agenciji je da obezbedi naoružanje i vojnu opremu, kako za države članice, tako i za Ukrajinu. To je posao ministara odrbrane EU. “Mi smo zaboravili”, kaže Borelj “ stare ratove i sada moramo da obnovimo kapacitete iako znamo da će ratovi u budućnosti biti drugačiji.” A procedure Evropske unije su takve, da za nabavku municije, dakle metkova, treba deset meseci a za nabavku raketa vazduh-vazduh tri godine! Pomenuo je i globalni jug u kom su zapadne sile “izgubile u ratu narativa”. “Rusija nas štiti”, čuo je Makron, a potvrdio Borelj, ključne poruke iz ovog dela sveta. A u narativu je Evropska unija uvek bila šampion. To saznajemo i iz neobjavljenog intervjua Alekseja Navaljnog, čije je telo napokon predato majci, i sa kojim će biti na dugi rok, sahranjena ideja o mirnoj transformaciji Rusije u demokratsku evropsku državu. Nadajmo se da će manje od toga biti potrebno Evropskoj uniji da se transformiše u vojnu silu i ostvari stratešku autonomiju u odnosu na SAD, kao što je energetsku ostvarila u odnosu na Rusiju. Sve ove teme ali Kina bile su predmet razgovora Viktorije Nuland, podsekretarke Stejt Dipartmenta SAD i Generalnog sekretara Evropske službe za spoljne poslove Stefana Sanina početkom februara u Briselu, u okviru redovnih konsultacija Unije sa SAD. Složili su se da ostanu “zajednički angažovani kako u oblastima od zajedničkog interesa, tako i u onima u kojima postoje razlike”. Kina treba da odigra važnu ulogu u okončanju sukoba u Ukrajini i to kroz angažovanje okviru Ukrajinske formule za mir, u održavanju sistema Ujedinjenih nacija i u zaštiti međunarodnog prava i Povelje UN. Kada je o Rusiji reč, američka podsekretarka je bila zabrinuta zbog entiteta koji podržavaju rusku vojnu industriju, kršeći sankcije, pogotovu kada je reč o robi dvostruke namene.

Srbija ima veoma razvijenu saradnju sa Evropskom unijom u oblasti Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike. Iako najčešće slušamo o onome što Srbija nije ispunila u okviru poglavlja 31, postoji dosta toga što je ispunila više nego i jedna druga država kandidat. Srbija od 2012. godine ima potpisan Sporazum o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu podataka sa EU, kao i Sporazum o uspostavljanju okvira za učešće u operacijama EU za upravljanje krizama. Od 2012. godine pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije omogućeno je učešće na sastancima Vojnog komiteta, kao i učešće u vojnim operacijama upravljanja krizama. Od 2013. godine Srbija ima zaključen Sporazum o saradnji sa Evropskom odbrambenom agencijom a učešćem u njenim programima Srbija može znatno da unapredi interoperabilnost sa članicama EU, unapredi namensku industriju i istraživačke potencijale naučnih instituta, kao uostalom i kroz program NATO Partnerstvo za mir. O tome kako i koliko koristi ove potencijale, nažalost u javnosti se vrlo malo govori. Oficiri srpske vojske učestvuju u tri operacije Evropske unije. Srbija predstavlja najvećeg pojedinačnog kontributora evropskoj odbrani i bezbednosti od svih država kandidata, koje su listom i članice NATO. Od 2017. godine učestvuje i u konceptu Borbenih grupa, gde je sa Bugarskom, Rumunijom, Kiprom i Ukrajinom deo Borbene grupe EU HELBROK.

U ovom trenutku Srbija je potrebna Evropskoj uniji više nego ikad. Ali odbija da uvede sankcije Rusiji i naravno, da prizna Kosovo. Srbija je u prošloj godini povećala broj izdatih dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme za 25% a ukupna vrednost procenjena je na više od 1,6 milijardi dolara. Među njima su i rakete dometa 40km, koje su itekako potrebne ukrajinskoj vojsci.

Pa da li je Srbija onda sa Marsa ili sa Venere? Ona nema Strategiju spoljne politike, niti ju je ikada imala u formi usvojenog strategijskog dokumenta. Ima Strategiju nacionalne bezbednosti u kojoj je jedan od ključnih nacionalnih interesa članstvo u Evropskoj uniji. Do proglašenja nezavisnosti Kosova imala je vrlo intenzivnu saradnju sa NATO u okviru Partnerstva za mir. Nakon toga proglašava neutralnost u odnosu na sve postojeće vojne saveze. U nastupima najviših zvaničnika to se stalno naglašava, uz napomenu da će “razvijati saradnju i sa drugim prijateljima u svetu”. Misli se naravno na Rusiju i Kinu. Na dvogodišnjicu ruske agresije na Ukrajinu, premijerka se osmelila da učestvuje u obeležavanju i istakne na koje je sve načine, pre svega humanitarno Srbija podržala Ukrajinu, kao i da naglasi činjenicu da u ovom sukobu Srbija nije politički neutralna jer se pridružila svim rezulucijama UN kojima se ruska agresija osuđuje a insistira na teritorijalnom integritetu Ukrajine. Javno mnenje u Srbiji je veoma jasno i opredeljeno. Za Ruse, naravno.

Evropsko javno mnenje je dve godine nakon rata u Ukrajini podeljeno. Prvobitna podrška od preko 80% Ukrajini i merama Evropske unije polako opada. U najnovijem istraživanju u 12 ključnih članica EU, na pitanje šta Evropa može da uradi povodom rata u Ukrajini, 31% misli da bi najbolje bilo da je podrži u naporu da povrati svoje teritorije, 41% njih misli da je treba podstaći na mirovne pregovore sa Rusijom. Ostali ne znaju, nije ih briga ili nisu ni za jedan od ponuđenih odgovora. Na pitanje šta bi bio najbolji ishod ovog rata, 0% misli da je to pobeda Ukrajine, 37% misli da je to kompromis dve strane, a 20% ispitanika da je to pobeda Rusije. Među onima koji su odabrali prvu opciju je 17% Poljaka, Šveđana i Portugalaca. Evropljani su definitivno sa Venere.