U subotu, odličan parti kod drugarice P. i na njemu prijatelj D. iz UK. „Kako je?“, „Šta se radi?“… Pa i šta se gleda i sluša, i ja prijavim: „Baš sam završio ’One day’.“ On na to: „Aaaa, ne mogu to gledam. Čitao sam knjigu, gledao film… ne mogu opet tu tugu.“ Razumeo sam, pa sam mu rekao da sam u prošlom broju pisao o seriji s nekim osvrtom na muziku u njoj, i da me devedesete zakolju, kao kad krene u sceni svadbene žurke „Sonnet“ benda Verve.
Pa sam ubacio neke kanapee i salatu u tanjir, iz druge sobe je krenuo Blur, pogledao me je jer su to muzičke devedesete, a ja sam ostao da razmišljam o njegovom „Previše tuge“, o seriji „One day“. Rekao sam koleginici A. M. aka „komšinica“, serija je onako, onako s početka, a kad postane dobra, onda je već suviše tužno i kasno za iskrcavanje sa Netflixa. A tužno je, nemogućnost sreće koja se tek spakovala za život koji tek sledi, ali neće. I onda vaše buđenje noću, sistematski pregledi, prerana smrt, ko ostaje da nosi cveće onom drugom. Ne radi se o tome ali te podgreje na mračne misli o kraju svega. Iako je sve tinejdžerski, ona reže i „One day“ bi bio neki „Normal people“ da hauba onog auta ne prekine ljubavnu i životnu idilu koja je u uzlaznoj fazi posle tolikog čekanja.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
