“Na papiru, bio sam vrhunski kandidat, nisam imao dosije, nisam se drogirao”: Kako je Edvard Snouden od američkog patriote postao izdajnik države

Edvard Snouden, koji je ušao u CIA, da bi se potom prebacio u NSA, izgledao je kao savršeni kadar.

„Na papiru, bio sam vrhunski kandidat. Bio sam dete iz porodice u kojoj je svako bio deo službe, i skoro svaki član moje šire familije imao je značku i odobrenje; ja sam pokušao da se priključim vojsci i da se fizički borim za svoju zemlju. Nisam imao krivični dosije, nisam se drogirao. Jedini kredit koji sam imao bio je iz studentskih dana, kada sam plaćao Majkrosoftov sertifikat, i nikada nisam propustio da platim nijednu ratu.“

U novoj knjizi “Permanent Record” ne postoji prelomna tačka u kojoj je Edvard Snouden odlučio da postane vitez (ili zlikovac, zavisno od vašeg afiniteta). Bilo je to jedno postepeno putovanje, čije se finale dogodilo 2012. godine, kada je radio u pogonu NSA po imenu „Tunel“, smeštenom u utrobi zemlje, ispod jednog polja ananasa na Havajima. Snouden je tada iskoristio pristup podacima koje je imao kao sistem-administrator i počeo da gradi sopstvenu biblioteku, sa najozloglašenijim programima za nadzor agencije. Iz noći u noć kopirao je podatke na mikro SD kartice i iznosio ih u Rubikovoj kocki.

„Sedeo sam duboko u tom tunelu, fabrici koja je podignuta još za vreme Perl Harbora, i pred sobom imao terminal koji mi je praktično omogućavao neograničen pristup komunikaciji skoro svakog muškarca, žene ili deteta na ovoj planeti koji su ikada okrenuli nekoga telefonom ili dodirnuli neki računar“, piše Snouden.

Kada je shvatio da ima dovoljno, počeo je da traga za novinarima koji će ispričati njegovu priču. Koristeći besplatne vajrlese, slao je šifrovane poruke rediteljki dokumentarnih filmova Lori Poitras i kolumnisti Glenu Grinvaldu. Koristio je pseudonim „Verax“, onaj koji govori istinu, kao odgovor na nadimak Džulijana Asanža, „Mendax“, onaj koji govori laži.

Sve vreme je bio ubeđen da će ga otkriti. Priviđali su mu se agenti FBI-ja koji bi mu zakucali na vrata u toku noći. Nikada nisu došli. U proleće 2013, ispraznio je svoje bankovne račune, ostavio sav novac u metalnoj kutiji za (tadašnju) devojku i slagao nadređene da mora da otvori bolovanje. Potom je nestao, plativši kešom kartu za Hongkong.

Ceo tekst o novoj knjizi Edvarda Snoudena i njenim posledicama objavljen je u novom Nedeljniku.