Pre neki dan bila sam na radionici zdravog hleba u Novom Sadu. Verovatno zvuči kao da sam ušla u neke godine iz kojih nema nazad ali… Pa možda i jesam. Bilo nas je jedanaest žena svakojakih godina i jedan muškarac. Danijela koja drži radionicu i koja je do sada ispekla na hiljade hlebova, zapravo je po zanimanju dula. Osoba koja pomaže ženama na (najčešće kućnom) porođaju, kako fizički, tako i psihički. Hlebovi koje mesi su joj hobi a to me je samo podsetilo na to koliko su ljudi zapravo multidisciplinarni i radoznali. A možda je to sve i povezano, bebe i hleb, na kraju dana i jedno i drugo raste.
Zamolila nas je da se predstavimo i da kažemo zašto želimo da naučimo ovaj zanat. Prva se javila osamdesetogodišnja baka, koja je polako, ukusno naglašavajući reč hleb odgovorila: „Volim hleb, volim kad mi kuća zamiriše na hleb, kad mi se miris hleba zavuče u kosu. Ali nikad nisam imala vremena, jer hleb traži vreme, a eto sad ga imam i previše.“ Druga žena je rekla da voli da mesi ali da joj ti zdravi hlebovi nikad dovoljno ne narastu. Devojka koja je sedela pored mene kazala je da su joj razlog deca, da bi volela da ih hrani zdravo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
