Odmah ću vam reći: ova priča, nažalost, nije imala hepiend. Ne samo u smislu atentata na Đinđića. Panić se posle 5. oktobra vratio u zemlju, ali ne na političku pozornicu, nego u svoju fabriku lekova, ICN Galeniku. Herald tribjun objavio je na naslovnoj strani fotografiju Peđe Mitića o tome kako su ga zaposleni, u neviđenoj euforiji, dočekali pred kapijom. Jedan od vođa petooktobarskog preokreta, Vladan Batić, već je, međutim, bio ušao u fabriku, sa Kriznim štabom – revolucionarnom institucijom 5. oktobra – izbacio Miloševićeve nameštenike, i stvorio prostor da se stari menadžment ICN Farmasjutikalsa, oteran pred rat, vrati na svoj posao.
Panić je očekivao da će mu nova vlast i sa formalnim papirima vratiti ono što mu je bilo uzeto. To se, međutim, nije događalo. Đinđić je, dođavola, bio taj koji je kočio. ICN je spor bio predao pariskoj arbitraži, i Đinđić se izgovarao na taj momenat: uradićemo, govorio je, kako tamo bude rešeno. Bilo je to poslednje što je Panić očekivao od njega. Probao je na nekoliko sastanaka da se, ipak, nekim sporazumom reši stvar. Sećam se jednog, na kojem je Đinđić kao Panićevu uslugu dobre volje tražio šezdeset miliona dolara za nabavku nafte za zimu. Četrdeset je trebalo platiti dobavljaču, dvadeset ne znam kome. Panića je to skandalizovalo. Odbio je a da nije trepnuo. „Zar je i ovaj kriminalac“, vikao je profesor Rakić, potpredsednik Akademije, Panićev direktor Galenike, dok smo napuštali Vladu. Tu je rečenicu onda (u potvrdnom obliku) ponavljao godinama, i u kafanama pri ručkovima i večerama, svojim snažnim glasom, da smo ga često molili da utiša.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
