„Otišli Prle, Urke, Flojd, Džimi Barka… Preminuo je Dragan Nikolić.“ Tako se 11.3.2016. javni medijski servis oprostio od jednog od najvećih srpskih glumaca.
Dragan Nikolić bio je dobitnik najznačajnijih nagrada, ukljućujući onu „Pavle Vujisić“, za životno delo.
„Detinjstvo je najvažniji period u životu čoveka, a moje je bilo veoma srećno. Imam utisak da se nije ni završilo. Možda je to pitanje infantilnosti, gluposti ili nečeg trećeg. Razlika je u tome što sam danas bogat iskustvom i uspomenama.”
Ovo je rekao Dragan Nikolić i upravo u tom stalnom produžavanju detinjstva, infantilnosti postoje delom i odgovori za uspešnost i trajanje nekih umetnika. U mnogim biografijama slavnih umetnika videćete da je konzervirano detinjstvo sa neograničenim rokom trajanja pomagalo nepresušnoj kreativnosti, piše Branko Rosić u knjizi „Gaga najveći šmeker Beograda“.
„Započinjao sam ono što mi je odgovaralo a ponekad umeo nešto i da zloupotrebim. Pripadam posleratnoj generaciji. Igrali smo se ratova po beogradskim ruševinama koje su predstavljale naše tajne štabove. Bila je to neka vrsta našeg Eldorada. Umeli smo da ulazimo kroz kanalizacione otvore i prođemo čitav kvart ispod zemlje pa izađemo na sasvim drugi deo grada. Bilo je mnogo izazova koji su nam raspaljivali maštu. Igra nas je terala da razmišljamo i da se snalazimo. U to vreme zimi je još uvek bilo mnogo snega. U januaru i februaru sve je izgledalo kao u filmu „Amarkord“, bio je nastavak opisa Nikolićevog detinjstva.
To njegovo “Igra nas je terala da razmišljamo i da se snalazimo” produženo je i na njegovu glumačku karijeru. Od samog prijemnog ispita i kasnije kada igra na “gostujućem terenu” – u Francuskoj, u pozorištu u Parizu. Ta igra iz detinjstva na igralištima, u podzemnim prolazima, na pločnicima Čubure i Krsta.
A kako uvek postoje pitana „šta bi bilo kad bi bilo“, ili „šta bi bilo da je bilo“, u domaćem kontekstu je bitno pitanje kako bi istorija domaćeg filma izgledala da je Dragan Nikolić pao prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti? I s koliko bi godina okončao život Dragan Nikolić u francuskom kružoku Stevice Markovića da nije upisao akademiju u Beogradu?
Draganov drug iz užeg izbora na FDU – Miša Slovenac nije prošao to finale na Akademiji, pa je otišao u Francusku u ekipu Stevice Markovića. Nije prošao finale filmske akademije ali je njegov život ipak bio film. Ili je to bio američki san jer je danas Miša Slovenac bogati građanin Amerike, američki milioner. A i dalje se dobro razume u slikarstvo.
Dragan Nikolić je stigao u Pariz nešto kasnije. U Pozorištu „Sara Bernar“ igrao je godinu dana svako veče, subotom i nedeljom čak po dve predstave. Nije mu padalo na pamet da preskoči predstavu, karijeru i uradi ono što je planirao da nije upisao Akademiju – da postane deo ekipe svojih zemljaka – Stevice Markovića i Miloša Miloševića. Francuska je zemlja vina, a za srpski magazin o vinu slavni glumac je jednom prilikom rekao:
“Ja sam nešto mlađi od njih ali sam ih znao. Kretali smo se tu negde u istom krugu ljudi kao mladi. Ali oni su bili ona ‘druga strana’, oni su bili ‘građani’, a mi seljaci sa Crvenog krsta i nama je Slavija bila granica. Kad pređemo Slaviju, onda smo već u ‘inostranstvu’ i pale nam se crvene lampice, jer zna se, odnosno ne zna se šta sve može da nam se desi. Tako smo se mi poznavali. Uglavnom smo se sretali na Kalemegdanu. Bili su žestoki momci, utrenirani, Stevica Marković je bio i odličan sportista, bio je rvač. Čak i u Francuskoj kad sam bio, oni su još bili živi i zdravi i viđali smo se tu i tamo.”
Tagovi
