Postoje mnoge stvari, situacije, stanja, pa čak i jutra, za koja možemo pomisliti da se nikada ranije nisu dogodila, upravo zbog nekih osnovnih odlika koje svaki čovek može odrediti i nazvati ih u svom ushićenju da su neponovljiva, i jedno od takvih jutara može da bude i ovo, martovsko, nedeljno, tačno u osam časova, kada je sunce izašlo u šest i odmah je zasijalo, kako se to tupavo naglašava, punim sjajem, i moglo je da se nasluti već tad da će i narednih dvanaest časova sijati upravo tako, istom snagom, jer je već u osam, kako već rekosmo, bilo deset stepeni, nebo je bilo potpuno plavo, i nijedan oblak nije bio u blizini, nije smetao suncu da radi ono što je svim bićima bilo neophodno. I dozvolićemo ovde naratoru, kada je već bez ikakve najave preuzeo stvari u svoje ruke, da nastavi dalje, neka se otvori, neka se isprazni, bio je odsutan jer je preležao težak virus prošle nedelje, i sada izgara od želje da živi i da nadoknadi propušteno, ukoliko propušteno u životu uopšte postoji. Jer šta je to što nazivamo propuštenim?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
