Nema druge teme u Evropskoj uniji prethodne dve nedelje osim odbrane. Evropske odbrane i odbrane Ukrajine. Nije bilo nikakvih konkretnih odluka, osim usvajanja prve Evropske strategije odbrambene industrije, a ne odbrane, kako su to uglavnom pogrešno preneli naši mediji. Ova odluka ostala je u senci izjava najviših amaričkih, NATO, EU i zvaničnika država članica o mogućnosti slanja kopnenih trupa evrpskih država na front u Ukrajinu. Suprotstavljene izjave o mogućnosti da se vojnici država članice Evropske unije pošalju u Ukrajinu, a ne samo oružje i municija, koji nedostaju, kao i finansijska i humanitarna pomoć, izazvali su pravu buru u evropskoj stručnoj, političkoj ali i široj javnosti. Ponovo je aktuelizovano pitanje mogućnosti osnivanja zajedničkih evropskih oružanih snaga, da ne kažem vojske. To je jedna od težih evropskih trauma i tabua, koji se vešto izbegava. Pitanje formiranja evropske vojske potiskuje se i odlaže decenijama.
Od kako je francuski predsednik poslednjeg dana februara izgovorio da treba “prekinuti tabu” i razmotriti mogućnost slanja kopnenih trupa u Ukrajinu, kako bi se sprečilo dalje napredovanje Rusije na frontu i onemogućila njena pobeda, počele su da stižu ogorčene reakcije iz gotovo svih prestonica NATO saveznika: od Vašingtona, preko Brisela, Stokholma, Varšave… Švedski premijer Kristerson, izjavio je da Francuska može slati svoje trupe gde god želi ali da takva odluka ne obavezuje NATO kao vojni savez. Da li je baš tako? “Neće biti kopnenih snaga, niti vojnika NATO i EU na terenu u Ukrajini”, jasan je bio nemački kancelar. No, uprkos tome, francuski predsednik i dalje insistira da “ništa ne treba isključiti” i podseća da je na početku rata “bilo onih koji su bili spremni da u Ukrajinu pošalju samo šlemove i vreće za spavanje”, aludirajući na Nemačku, koja je danas najveći pojedinačni kontributor u vojnoj i svakoj drugoj pomoći Ukrajini. Dakle, Francuska je najglasnija. Nemačka je najefikasnija. Francuska je najveća vojna sila i jedina nuklearna u Evropskoj uniji. Nemačka je najveća ekonomska sila Unije. U ovoj i svakoj drugoj krizi jedinstvo i efikasnost Evropske unije, zavisi isključivo od saglasnosti ovog francusko-nemačkog dvojca. Ruski predsednik, koji je upravo započeo svoj peti mandat, izjavio je da ne namerava da napadne ni jednu NATO članicu. Ne znam da li mu iko veruje. Nemačke obaveštajne službe navode da bi se prvi napad mogao dogoditi do 2026.godine.
Rat izjavama u ovako osetljivom trenutku i u jeku kampanje za evropske izbore, nikako nije bio potreban. Okončan je sastankom u Berlinu uz posredovanje poljskog premijera i bivšeg šefa Evropskog saveta Donalda Tuska. Samo što se vratio u Francusku, Emanuel Makron, upitan od strane novinara da li je odustao od svoje ideje da pošalje kopnene trupe u Ukrajinu, kaže da “sada nije trenutak, ali da tu mogućnost ne treba isključiti jer bi to značilo priznati slabost i priznati unapred poraz”. Sa druge strane, nemački kancelar smatra da je u ovom trenutku potrebno obezbediti vrlo konkretnu pomoć Ukrajini: dovoljno artiljerijskog oružja, dovoljno municije, dovoljno protivvazduhoplovne odbrane, dakle ono što je ključno za odbranu. Tačka. Sa nemačkim kancelarom slaže se većina evropskih građana. Niko ne želi u oružani sukob sa Rusijom. Ne žele to ni vojnici država članica Evropske unije. Francuski ministar odbrane izjavio je ove nedelje da sve države NATO, koje imaju profesionalnu vojsku, imaju i problem da zadrže vojnike, uključujući SAD i Veliku Britaniju, da neke od njih razmišljaju o uvođenju obaveznog vojnog roka, poput Hrvatske ili povećanju plata kao Poljska (sa 1.150 na 1390 evra!). Nikom verovatno ne pada na pamet da ratuje protiv Rusije za te pare, mada to nije jedini problem. Ukupni kapaciteti oružanih snaga država članica Evropske unije nisu na nivou koji je poželjan za suočavanje sa ozbiljnom vojnom pretnjom od strane Rusije. Niti za to ima saglasnosti, niti političke volje većine.
Evropska unija nije vojna, već ekonomska sila, iako je i to mogla da postane pre 70 godina. Falilo je samo jedno “da” francuskog parlamenta. Francusko “ne” zajedničkoj evropskoj odbrani i evropskoj vojsci, mnogi istoričari i analitičari tumačili su kasnije kao “ne sada”. Iako je pedesitih godina prošlog veka teže bilo zamisliti monetarnu uniju ili ujedinjenu Nemačku ili Poljsku kao članicu Evropske unije, sve se to ipak dogodilo. Da li je sada došao taj trenutak u kom će nastati i evropska vojska? Da, ukoliko je baš ona potrebna da se sačuva i zaštiti evropski način života i evropska ekonomija i demokratija. Sve zajedničke politike Evropske unije nastale su upravo iz tog razloga. Od Evropske zajednice za ugalj I čelik , preko carinske, monetarne unije, do Evropskog suda pravde, Evropske službe za spoljne poslove ili Evropske odbrambene agencije i EUROPL-a. Sve to postoji da se sačuvaju i zaštite osnovne četiri slobode kretanja (robe, ljudi, usluga i kapitala) i prava evropskih građana. Sve što je bilo smetnja slobodnoj trgovini i ekonomskom napretku uklonjeno je za 70 godina pregovora i mirenja suprotstavljenih nacionalnih interesa evropskih demokratskih država. Ukoliko se ruska pretnja evropskom načinu života i evropskoj ekonomiji ne može eliminisati ni ekonomskim sankcijama, ni političkim sredstvima, niti samo pružanjem pomoći Ukrajini, onda će to biti branjeno vojnom silom a odbrana Evrope je previse ozbiljna stvar da bi bila prepuštena volji američkih glasača. A u ovoj super-izbornoj godini i evropski i američki glasači će reći svoje. Možda će time započeti još jedna epoha u kojoj “ništa više neće biti isto”. Bar na ovom kontinentu.
U ovako složenoj situaciji i prilično dramatičnom istorijskom trenutku, dobro je da se na trenutak vratimo osnovama na kojima je stvorena Evropska unija, u ništa manje dramatičnim istorijskim okolnostima nakon Drugog svetskog rata. Neke pojave i tendencije, ali i izazovi ostali su konstanta do danas.
Dva su ključna ili formativna događaja u nastanku i razvoju evropske integracije najčešće navođena kako u ozbiljnoj literaturi, tako i u svakoj brošuri o Evropskoj uniji, a to su: stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951. godine i usvajanje Rimskih ugovora, kojima je 1957. uspostavlena Evropska ekonomska zajednica. Oba događaja se uredno obeležavaju i sećanje na njih ne bledi. Svake godine u medijima podsećamo se čuvenih govora očeva osnivača, citiraju se njihove velike reči, poziva na očuvanje evropskog jedinstva. Opstaju u sećanju zato što su to uspešni evropski projekti. Treći, veoma važan događaj, potisnut je iz sećanja jer je neuspešan. To je pokušaj stvaranja Zajedničke vropske vojske i Zajedničke evropske odbrane.
Tek što je okončan Drugi svetski rat, pitanje podele Nemačke i njeno funkcionisanje u okviru Evrope bilo je postavljeno pred sve četiri glavne sile pobednice: SAD, SSSR, Francusku i Veliku Britaniju. Eksploatacija uglja i čelika, upravljanje rurskom oblašću, ponovno naoružavanje Nemačke…bila su pitanja koja su pre izazivala podele i najavljivala nove sukobe na evropskom kontinentu tog doba, nego što je išta naslućivalo da će se izvor stalnih podela i ratova pretvoriti u razlog ujedinjenja evropskih država. No, ideja nije bila izvorno evropska. Tradicionalno umorni od evropskih podela, uskih nacionalni interesa, borbe za prevlast i dominaciju na kontinentu, zapravo su Amerikanci predložili formiranje zajedničkih nadnacionalnih organa za upravljanje proizvodnjom uglja i čelika u Evropi. Najpre je jedan američki novinar 1950. godine napisao da bi “francusko-nemački savez bio najbolji podsterk za kritično obolelu Evropu” i predložio čak ekonomsku uniju. Tu ideju je zatim francuskom ministru spoljnih poslova Robertu Šumanu izneo američki državni sekretar Din Ačeson ali je mudrije bilo da se ona predstavi kao izvorno evropska. Za realizaciju su bili potrebni, kako se to često navodi, “Šumanov glas i Adenauerovo uho”, ali i to da Britanci ne budu obavešteni. Kada je 9. maja 1950. objavio čuvenu deklaraciju, francuski ministar spoljnih poslova već je dobio saglasnost nemačkog kancelara i američku podršku za stvaranje francusko – nemačke proizvodnje uglja I čelika, sa nadnacionalnim organom upravljanja. Uz mogućnost da im se pridruže i druge evropske države, napravljen je prvi korak “u cilju stvaranja evropske federacije usmerene ka očuvanju mira”. Evropska zajednica za ugalj I čelik postala je model za kasnije stvaranje Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice.
Mesec dana nakon osnivanja prve nadnacionalne evropske organizacije, međunarodne okolnosti hladnoratovske ideološke podele sveta, dodatno će biti zakomplikovane invazijom komunističke Severne Koreje na Južnu Koreju. To je u Vašingtonu odmah protumačeno kao ruski potez, na koji je odmah usledio odgovor. Vojni, razume se. Svi znamo kako je taj rat završen.
Dve godine pre toga, Francuska, Britanija, Belgija, Holandija I Luksemburg sklopile su Briselski pakt, koji je predstavljao klasičnu vojnu alijansu sa međusobnim garancijama pomoći u slučaju napada na bilo koju od njih. Kao potencijalnu pretnju nisu videli samo Sovjetski savez, već i Istočnu Nemačku. Rat u Koreji je samo potvrdio da je takav, sada ideološki motivisan oružani sukob, moguć. Te godine atomsku bombu još uvek nema ni jedna evropska država. Vašington ima i to je razlog za sklapanje Vašingtonskog sporazuma 1949. godine, kojim je osnovan NATO. Države potpisnice bile su SAD, Kanada, Briselskih pet plus još pet evropskih: Island, Norveška, Danska, Portugal i Italija.
Tadašnja tek osnovana Zapadna Nemačka ima Vladu u Bonu, ima Ustav ali nema ni spoljnu politiku, ni diplomatsku službu, a kamo li vojsku i odbranu. Zato američki vojnici ostaju u Zapadnoj Nemačkoj, sve dok su sovjetski bili u Istočnoj, uz uslov da evropske države povećaju izdvajanje za odbranu, da se formira integrisana vojna struktura i komanda a da se Zapadna Nemačka primi u NATO. U Francuskoj je ovo bilo nezamislivo i neprihvatljivo. Naoružani Nemci i nemačke uniforme…nema šanse! Plus američka komanda. I tada dolazi Plevenov plan o zajedničkoj Evropskoj vojsci. Istih šest država osnivača Zajednice za ugalj i čelik potpisuje Sporazum o osnivanju Evropske odbrambene zajednice, po istom modelu. Po tom sporazumu trebalo je da bude osnovana Evropska vojska, nadnacionalna, finansirana iz evropskog budžeta, sa evropskim uniformama, dok se nacionalne armije stavljaju samo u službu zaštite visokih zvaničnika u inostranstvu i ne mogu se slati van granica u druge svrhe. Sporazum je trebalo da bude oročen na 50 godina i da stupi na snagu ratifikacijom u parlamentima država osnivača. To je, ispostaviće se, bila nemoguća misija. U praksi je tako formiranu vojsku trebalo podrediti zajedničkoj političkoj vlasti, pa je belgijski premijer Spak, izradio nacrt statuta Evropske političke zajednice 1953. godine. Sve je izgledalo logično, lako i izvodljivo. Ostalo je samo da ove sporazume ratifikuju nacionalni parlamenti šest država osnivača. Međutim, najpre je novi američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer izvršio pritisak na Holandiju, pa Luksemburg, da odlože ratifikaciju. Čekalo se i da Belgija i Nemačka promene Ustave. Jedino su vlade u Rimu i Parizu ostale zainteresovane. U Francuskoj se pokreće debata u javnosti i u parlamentu, čije razmere niko nije predvideo. Francuski građani nipošto nisu želeli da “Francuska izgubi svoju vojsku, da bi poražena Nemačka ponovo dobila svoju” i to je ključ neuspeha formiranja prve zajedničke evropske vojske i odbrane. NATO je već formiran, Staljin je umro, rat u Koreji je završen, nova francuska vlada je želela da okonča podelu u javnosti i povrati jedinstvo nacije. Osnivanje nadnacionalne evropske vojske postaje i za sve ostale države osnivače neprijatno pitanje koje je trebalo što pre skinuti sa dnevnog reda. Četiri godine nakon Plevenovog plana stavljena je tačka na ideju o evropskoj vojsci. Alternativa, dogovorena sa članicama NATO, bila je da se Briselskom paktu pridruže Italija i Zapadna Nemačka i tako je 1954. osnovana Zapadno-evropska unija, koja je postojala sve do usvajanja Lisabonskog sporazuma. U maju 1955. je Zapadna Nemačka pristupila NATO-u i njena okupacija je okončana. NATO je postao i ostao osnovni garant bezbednosti i u proširenoj Uniji, sa nekad 28 a danas 27 država članica, od kojih su 32 i članice NATO.
Ugovorom iz Mastrihta je stvorena Evropska unija, kao sukcesor Evropskih zajednica (EEZ, EUROATOM, EZUČ). Počivala je tada na „tri stuba“ – Evropska zajednica, Zajednička spoljna i bezbednosna politika i Pravosuđe i unutrašnji poslovi, kao kombinacija nadnacionalnog i međuvladinog pristupa, a tu strukturu je zadržala sve do stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 1. decembra 2009. godine, koji je, između ostalog, omogućio i formiranje tzv. Evropske zajedničke odbrane a to nije isto što i Evropska odbrambena zajednica. Daleko od toga. Uspostavljena je tzv. stalna strukturisana saradnja, za one članice koje se obavežu na učestvovanje u EU programima razvoja vojne opreme i koje su voljne i spremne da svoje borbene jedinice za hitne akcije stave na rasolaganje EU i spremne su da odgovore zahtevima UN u njenim misijama uspostavljanja i održavanja mira u svetu. Konačno, Ugovor iz Lisabona uvodi i klauzulu o međusobnoj odbrani, kao i klauzulu o solidarnosti_država članica, kojima se članice EU obavezuju da pruže pomoć jedna drugoj u slučaju da neka od njih bude objekat oružanog ili terorističkog napada, odnosno prirodne ili industrijske katastrofe. Evropska unija ima važeću Strategiju bezbednosti koja nosi naziv “Bezbedna Evropa u boljem svetu”, koja je doneta u vreme kada je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku bila Federika Mogerini. Od 2001. godine ima i Vojni Komitet u okviru Saveta EU, koji se sastoji od načelnika generalštabova država članica, kao i od stalnih predstavnika. Između ostalog, zaduženi su i da daju preporuke Političkom i bezbednosnom komitetu u planiranju operacija kriznog menadžemnta i sprovođenju aktivnosti u okviru Zajedničke spoljne I bezbednosne politike EU u trećim zemljama. Sve ima, samo vojsku nema. Čak i diplomatsku službu i zajedničke diplomatske predstavnike u trećim zemljama.
Za stvaranje evropske vojske danas je potreban Makronov glas, Šolcovo uho i da se Britanci ne pitaju. I da pobedi Tramp. Rusi su Rusi i pod Staljinom i pod Putinom. To je svejedno. Jedino ostaje da se vidi da li su baš oni i samo oni najveća pretnja evropskoj demokratiji, ekonomiji i evropskom načinu života ili je to iznuđena militarizacija i evropskog budžeta i evropskih društava.
