Šta tebi izazove empatiju, koja vest, koji događaj?
Uvek sam bio na strani slabih. Kada sam bio klinac, svašta mi se dešavalo, ili sa zdravljem ili su me jurile siledžije po gradu. U razredu sam uvek bio među troje najgorih. Nepravedno optužen. „Olivere Tviste, završićeš na vešalima.“ Ima taj deo u kojem mu se obraća ona stara žena u domu. Radi se o tome da mi uvek nešto izaziva tugu, teškoću, neka velika muka nekih ljudi. Gledam i one emisije „Sa Tamarom u akciji“ kada grade kuću za siromašnu porodicu. Mene to zanima. Posmatram ljude na ulici, hoću da sam uključen u život. Nisam ja neko ko beži iz javnog prevoza i ko se štekuje po taksijima. Ja sam uključen u život svih ljudi oko mene. Učestvujem u kolektivnoj muci.
Šta sve vidiš?
Teško je jer smo u blizini nestanka. Znači čovek je toliko otkinuo, čovek je toliko sebi dao da je u stvari prestao da postoji kao čovek i postao izvršitelj neke sumanute želje, da li svoje ili želje nekih ljudi, želje neke korporacije, nekog novca, nekih tamo koji hoće da upravljaju ljudima, mislima, njihovim životima. Teško je ali dok je boga ima nade. Dok verujemo u nešto, da nešto može da se desi, da ljudi dođu svesti, da se probude i da napune svoj život istinom a istina je ta da nema života bez istine. Istina je nebesko ogledalo u kome se mi uvek pogledamo. I nikad nas ne laže i uvek nas prikazuje onakvim kakvi jesmo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 637
Tagovi
