Uposlednjih nekoliko godina, Beograd je izrastao u globalno atraktivnu košarkašku destinaciju, a opet, na poslednjem domaćem evroligaškom meču Partizana primećen je jedan ne toliko čest gost. U sklopu premijerne turneje biografskog filma došao je Toni Kukoč. Uz njega je bio i stari saborac iz Jugoplastike Dino Rađa, ali Rađu smo već navikli da vidimo ponegde, od podkasta do košarkaških hala.
Za razliku od Rađe, Toni ne daje previše intervjua i generalno ne učestvuje previše u košarkaškim zbivanjima. Kukočevo prisustvo nije prošlo neopaženo u domaćim medijima, a ni od strane Partizanovih navijača koji su ga u hali pozdravili gromoglasnim aplauzom, nadjačavši zvižduke. Podsetilo je to na kraj stare zemlje i poslednju Tonijevu epizodu u poslednjoj pravoj zajedničkoj plej-of seriji – i dan danas se prepričava da su „žuti“ iz Splita („Pop 84″), u Beogradu dobili ovacije domaće publike iako su ubedljivo porazili Partizan.
Od te 1991. Tonija zaista nismo previše viđali. Njegov Beneton iz Treviza, u kojem je dve godine nastupao između Splita i Amerike, nije imao priliku da svraća u naš grad. Kada je 2005. bio jedan od počasnih gostiju na oproštajnoj utakmici Aleksandra Đorđevića, doživeo je ovacije kao i 14 godina ranije.
Odakle toliko emocija prema Toniju Kukoču, pitaće se mlađe generacije? Zašto ga volimo? Nema tu neke velike fenomenologije.
Ima jedna crtica iz irske mitologije. Kada se mladi heroj Lug, jedan od najvećih mitoloških ratnika iz keltskih predanja, našao pred kapijom zamka kralja Nuade, čuvari su odbili da ga puste unutra osim ako ne dokaže da poseduje neku izuzetnu veštinu. Lug je redom nabrajao u čemu je sve stručan – mačevanju, sviranju harfe, poeziji, istoriji, te svakolikom junaštvu, ali bi mu čuvari svaki put odgovorili da oni već u svojim redovima imaju nekog boljega. Na kraju, Lug ih je samo pitao – a imate li nekoga ko ume sve ovo? I tu je stroga Nuadina straža ipak morala da prizna poraz i pusti mladog ratnika unutra.
U svetu jugoslovenske košarke, Toni je bio Lug.
Naši su treneri i košarkaški radnici uvek flertovali sa avangardom, ali niko od njih nije bio u potpunosti spreman na ono što je mladi Kukoč donosio na parketu. Beskonačno kompetitivan i beskonačno talentovan čega god se dohvati – zarad košarke ostavio je perspektivnu karijeru u stonom tenisu (Boža Maljković mi je jednom prilikom rekao da je Kukoč u direktnom duelu savladao Zorana Primorca).
Zvuči možda suludo, ali Kukoč je, zaista, znao sve. Sa 210 cm i kusur, jasno da je bio kompetitivan u skoku. U rukama je imao tehniku natprosečnog plejmejkera, rutinski je dirigovao napadima Jugoplastike poput najveštijeg dirigenta. Na pregledu igre i osećaju za organizaciju i kontru, i sam Moka Slavnić bi mu pozavideo. A na šutu? Tu su i Kića i Praja, bogovi skok-šuta starih vremena, mogli da mu odaju priznanje. Da je „Skajnet“ u dalekoj budućnosti imao zadatak da nam pošalje savršenog robota koji će odučiti svet od košarke, on bi nam poslao Tonija Kukoča.
Toni je znao košarke, i nesebično je to delio sa nama. A beogradska publika, često toliko tvrda i neprijateljski nastrojena prema svakom gostu, uvek je umela na kraju da pozdravi majstora svog zanata. Među svim tim majstorima, Toni je bio jedan od najvećih.
U prestonici košarke, te stvari se ipak i dalje ne zaboravljaju.
Celu priču o Toniju Kukoču u Beogradu, koji je napisao Miloš Jovanović, pročitajte na Velikim pričama.
Tagovi
