Felinijev asistent, Titov reditelj, i „hrvatski film Bitka na Neretvi“: Kako je govorio (i snimao) Veljko Bulajić

Slavni jugoslovenski reditelj Veljko Bulajić preminuo je danas u 97. godini.

Bulajić je rođen u Vilusima kraj Nikšića 22. marta 1928. godine, a sa roditeljima i braćom je do početka Drugog svetskog rata boravio u Sarajevu, da bi se po povratku u rodne Viluse, sa samo 13 godina, priključio partizanima.

Po povratku u Jugoslaviju započeo je samostalnu rediteljsku karijeru, a prvi dugometražni igrani film bio mu je Vlak bez voznog reda, snimljen 1959. godine. Ovaj film koji se bavio tematikom posleratnih migracija, a u kom su se, između ostalih, pojavili i Olivera Marković i Bata Živojinović (da, bio je to početak nastanka jednog od najvećih tandema u jugoslovenskoj kinematografiji), postigao je ekspresni uspeh osvojivši dve Zlatne arenu na Filmskom festivalu u puli, kao i Nagradu grada Zagreba.

Međutim, vrtoglavi uspeh Veljko Bulajić doživljava tek s „Kozarom“, 1961. godine, filmom koji se smatra jednim od pionira „partizanskog jugoslovenskog filma“. Upravo „Kozara“, „Pogled u zjenicu sunca“ i „Donator“ bili su uvertira za „Bitku na Neretvi“, ostvarenje koje se smatra zenitom Bulajićeve karijere.

„Neretva“ se smatra najskupljim filmom u istoriji kinematografije socijalističke Jugoslavije, a pored toga je poneo i laskave titule najgledanijeg filma SFRJ (gledalo ga oko 4,5 miliona Jugoslovena, uz još oko 350 miliona gledalaca širom sveta), kao i jednog od pet domaćih osvarenja koja su bili nominovana za Oskara (odmah posle genijalnog „Skupljači perja“). Koliko je „Neretva“ veliki, svetski film dovoljno govori podatak da je trebalo da prođe 17 godina da bi se pojavio Kusturičin „Otac na službenom putu“ i da bi se Jugoslavija ponovo našla na dodeli Oskara.

„Neretva“ je u produkcijskom smislu predstavljala avangardu toga vremena, jer je Bulajić za potrebe snimanja tog filma činio zaista „nolanovske“ stvari. Pored toga što je okupio najjače jugoslovenske glumce toga vremena (Bata Živojinović, Milena Dravić, Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik, Pavle Vuisić), Bulajić je uspeo da angažuje i „svetske face“, kao što su Jul Briner (u tom trenutku dobitnik za Oskara za najboljeg glavnog glumca u filmu „Kralj i ja“), Orson Vels (režiser „Građanin Kejn“), Franko Nero i Sergej Bondarčuk. Pored toga, snimanje „Neretve“ ostalo je upamćeno i po tome što je za njegove potrebe doveden čitav kombinovani puk tadašnje JNA od oko 10.000 vojnika, što su uništena četiri posebno konstruisana sela i što je gvozdeni most na Neretvi miniran dva puta. Plakat za „Bitku na Neretvi“ dizajnirao je ni manje ni više nego Pablo Pikaso, koji je to uradio još samo u slučaju Bunjuelovog „Andaluzijskog psa“. Urbana legenda kaže Pablo Pikaso je za ovaj poster odbio honorar, ali da je zauzvrat tražio 12 boca vina iz Jugoslavije. Prema pisanju B92, savremenici se sećaju da je lično Veljko Bulajić (inače ljubitelj vina) pripremio kolekciju od 12 boca vina iz Dalmacije, Srbije i Makedonije i uručio ih Pikasu.

„Kozara“, „Vlak bez voznog reda“, „Atentat u Sarajevu“ i „Bitka na Neretvi“ na vrhu su liste najgledanijih filmova u bivšoj Jugoslaviji, i sva četiri prikazivana su i van granica bivše zemlje, što su jugoslovenske vlasti podsticale iz političkih i ideoloških razloga.

„Bio sam i ostao u potpunosti režimski reditelj. Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito, svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i time se ponosim jer sam svojoj domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac“, izjavio je Bulajić 2010. godine.

Pored neizbrisivog traga koji je Bulajić ostavio u domaćoj kinematografiji, slavni reditelj ostaće upamćen i po svojim politčkim stavovima. Po onome kada je, na primer, u proleće prošle godine, uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori svoju podršku dao Milu Đukanoviću, objasnivši da je reč o istorijskoj ličnosti čiji je doprinos nezavisnoj Crnoj Gori nemerljiv.

„Kad pogledam šta je sve napravio, od vremena kada se izborio za nezavisnost i samostalnost Crne Gore, pa sve do dana današnjega, objektivno govoreći – napravio je jako puno. Tako da gledajući i sabirajući sve činjenice, mirne savesti slobodno mogu reći da je Milo Đukanović postao istorijska ličnost Crne Gore. I ta istorijska ličnost Crne Gore treba da ostane na čelu države Crne Gore”, govorio je tada Bulajić.

Još jedna od stvari zbog kojih je Bulajić zapao u žižu javnosti, a da nije neposredno povezana sa umetničkim stvaralaštvom i onim što je Bulajić najbolje radio – režirao, bila je njegova izjava iz 2013, godine u kojoj je rekao da je „Bitka na Neretvi“ postala hrvatski film. 

„Niko nikada nije osporavao jugoslavenski karakter filma „Bitka na Neretvi“ u kome su učestvovali producenti iz svih filmskih centara, osim Avale filma, koja je opstruirala taj projekt“, objašnjavao je kasnije svoju „spornu“ izjavu Bulajić u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. „Danas se mnogi hvale Neretvom, pa i neodgovorno. Filmski radnici iz svih centara su učestvovali, a glavni producent filma bio je Jadran film, kao organizator posla unutar Jugoslavije i prema bijelom svijetu, to jeste sa partnerima iz Minhena, iz Amerike, Engleske i Italije. Postavlja se pitanje zaštite filma Bitka na Neretvi. Mene je ponukalo da krenem u rješavanje tog problema zbog toga što se već 20 godina, jedino u bivšoj Jugoslaviji, prikazuje Bitka na Neretvi u vrlo lošim kopijama koje su kombinacija crno-bijelog i kolora. U nekim kopijama nema po 10-15 minuta filma, dok se svuda u svijetu prikazuju dobre filmske kopije, sa punom odgovornošću prema gledateljima. Kao autori filma tražimo profesionalni postupak prema filmu od onih koji ga prodaju televizijama i naplaćuju, koji ne žele od tih prihoda da ulože u izradu novih kopija.“

Međutim, i pored svega ovoga, nema dileme da će Veljko Bulajić najpre ostati upamćen kao jedan od najvećih, najznačajnijih i u metodologiji snimanja najinovativnijih režisra stare Jugoslavije. Čovek koji je u domaći film doveo Pikasa, Orsona Velsa, Jula Brinera, Franka Nera i Sergeja Bondarčuka, i koji je, bar za ove naše prostore, u tom datom vremenu, bio jugoslovenski Kristofer Nolan pre Kristofera Nolana.