Bliže se izbori za Evropski parlament i polako ističu sve ključne strategije Evropske unije. Većina tih strategija i planova donetih pre pet godina vođeni su vizijom geopolitičke Komisije na čijem je čelu po prvi put bila žena i definisane su kroz šest ključnih prioriteta: najpre Zelena agenda i energetska tranzicija, zatim spremnost za digitalno doba, ekonomija koja radi za ljude, pa snažnija Evropa u svetu, i na kraju promocija evropskog načina života i jačanje evropske demokratije. Da li su obećanja održana a ciljevi ispunjeni?
Činjenica je da se u prethodnih pet godina Evropa suočavala sa multikrizom: od pandemije COVID, za koju zajedničke institucije Evropske unije nisu bile spremne jer im zdravstvena politika nije u nadležnosti, već u nadležnosti država članica, preko klimatskih promena i globalnog zagrevanja, niza prirodnih katastrofa koje su posledično doprinele i krizi u poljoprivredi i lancima snabdevanja hranom, zatim i do protesta poljoprivrednika, povećanja cena i visoke inflacije i najveće do sada energetske krize i novog migrantskoga talasa u Evropi. Zajedničko ime svim ovim post-pandemijskim krizama je rat u Ukrajini.
Solidarnost sa Ukrajinom je zato zauzela prvo mesto na listi prioriteta u mnogim politikama i strategijama, koje su evropske institucije nastojale da sprovedu uprkos sopstvenim ograničenjima i spoljnim preprekama. Najteže je naravno bilo postići i održati saglasnost svih članica i Evropska unija je u tome uspela. Rano je za definitivnu ocenu toga da li je rat u Ukrajini ojačao ili oslabio Evropsku uniju, ne zato što još uvek traje ili zato što se ne zna njegov ishod, već zato što još nije moguće sagledati koje su to sve politike pretrpele štetu, koje privredne grane, koje socijalne kategorije ili koje evropske vrednosti.
Ako zamislimo šta bi bilo da se ovaj rat nije desio i da je umesto u odbranu Ukrajine Unija sva ta finansijska sredstva uložila u realizaciju svoje ambiciozne agende u ovih šest oblasti, jasno je da bi situacija sigurno bila bolja u svakoj od njih i da bi građani i građanke Unije živeli evropski san (European dream), iako bi Unija zapravo i dalje bila poprilično energetski zavisna od jeftinih ruskih energenata, od Kine u lancima snabdevanja a možda bi bila manje zavisna i od američke vojne zaštite. Zelenom agendom je svakako bilo planirano da se pređe na obnovljive izvore energije, Strateškim kompasom da se razvijaju sposobnosti evropske odbrane a da se postepeno smanjuje i trgovinska zavisnost od Kine i SAD. Setimo se mučnih trgovinskih pregovora Evropske komisije sa Trampovom administracijom. Rat u Ukrajini je to samo ubrzao a eventualni ponovni izbor Donalda Trampa će te procese dokinuti i to će biti posao verovatno druge po redu Komisije Ursule fon der Lajen. Uslov svih uslova da se Unija razvija i pruža najviši nivo životnog standarda i zaštite prava i sloboda svojim građanima je mir, kako unutar njenih granica, tako i na njenim obodima. I potrebno je jedinstvo da se iz kriza, kao i ranije u svojoj istoriji, izvuče još jača.
Evropsko jedinstvo je sigurno čist dobitak iz ovog multikriznog perioda i to je sada čvrsta valuta kojom je moguće platiti cenu za novo pozicioniranje u multipolarnom svetu koji se odavno nadzire. Prolazni remetilački faktori i iluzije ucenjivača koji dolaze iz nekih članica, nisu u stanju da to jedinstvo naruše jer izvan Evropske unije ni jedna od tih država nema nikakve šanse ni ekonomski, ni politički, ni vojno. Ni Mađarska, ni Slovačka, a ni druge čiji glasači misle da Brisel ne daje dovoljno ubedljive odgovore na njihove strepnje od neizvesnosti i strahove od posledica brojnih kriza.
Pre uskršnje pauze institucije Evropske unije požurile su da donesu odluke i definišu rešenja za brojne probleme sa kojima se Unija suočavala od početka godine. Na sastanku Evropskog saveta s kraja prošle nedelje donet je niz odluka upravo u ovim oblastima.
Prva i najznačajnija tema je naravno Ukrajina. Deset godina je od kako je Rusija anektirala Krim i Sevastopolj a dve godine od totalne agresije na Ukrajinu, a Evropska unija istrajava i jedinstvena je u definisanju i primeni mera pružanja vojne, ekonomske, humanitarne, političke i diplomatske pomoći Ukrajini, kako bi onemogućila da Rusija prevagne u ovom ratu. Izjave najviših državnih i EU zvaničnika svakodnevno emituju iste i veoma jasne poruke: podržaćemo Ukrajinu koliko god to bude potrebno, ona ne sme da izgubi i Rusija ne sme da pobedi.
Već se radi na pripremi osmog po redu paketa pomoći, dok je za Rusiju spreman 13. paket sankcija, kao i sve odlučniji koraci da se ruska finansijska sredstva koja se nalaze u evropskim bankama zaplene i stave na raspolaganje Ukrajini. Savet je vrlo jasno stavio do znanja da nikada neće priznati nelegalne referendume u ukrajinskim oblastima i da će se uvek zalagati za teritorijalni integritet Ukrajine i to u granicama od pre invazije. Sankcije se pripremaju i za Belorusiju, Severnu Koreju i Iran, koji je posebno upozoren da će, u slučaju da se potvrdi namera da Rusiji isporuči balističke rakete, biti suočen sa još restruktivnijim merama. Iran je inače već isporučio sofisticirano oružje kojim su vršeni napadi na civile, za koje će morati da odgovara pred tribunalom čije osnivanje EU podržava. Savet je takođe nagovestio da “jednom kad se pristupi mirovnim pregovorima, treba omogućiti najširu međunarodnu podršku za sveobuhvatni, pravedan i održiv mir kroz ciljeve Ukrajinske mirovne formule u očekivanju globalnog mirovnog samita.” U očekivanju mirovnog samita, Rusija se suočila i sa prvim terorističkim napadom na svojoj teritoriji od početka invazije na Ukrajinu. Odgovornost za napad u Moskvi je preuzela Islamska država a sve države NATO i EU listom su osudile terorizam. Predsednik Makron se prvi put od početka ruske invazije na Ukrajinu čuo sa svojim ruskim kolegom. Mogućnost bilo kakve veze Ukrajine i njenih saveznika sa ovim napadom je kategorično negirana. Potvrdilo se da i Rusija ali i njeni protivnici i dalje imaju zajedničkog neprijatelja, koji čeka sledeću priliku. Olako se prešlo preko toga.
Od početka rata države Evropske unije, neke pre, neke kasnije, neke manje a neke više, dale su sve što su mogle od naoružanja, municije i vojne opreme da se Ukrajini pomogne. Bukvalno su ispražnjeni vojni magacini. Sada je potrebno ubrzati dalju proizvodnju oružja u samoj Evropskoj uniji i njenim članicama, kako za dalju podršku Ukrajini, tako i za potrebe nacionalne odbrane svake od njih. To košta mnogo i traje dugo. Očajnički apeli predsednika Zelenskog uz uveravanja da za prolećnu ofanzivu Ukrajina nema ništa i da će morati da prepusti neke frontove ruskoj sili koja je u naletu, nisu ostali bez odgovora. Pitanje je sada gde oružja i municije ima van tržišta EU, koliko to košta i ko i kako to može da plati.
Deo novca se obezbeđuje bilateralno, kroz budžete država članica, deo iz zajedničkih fondova i budžeta EU ali i iz ruskih sredstava koja su ostala zamrznuta u bankama EU. Ideja je da se nastavi sa pomoći Ukrajini, da se aktivira Strategija odbrambene industrije EU, da se u ovoj oblasti u budućnosti ona zaista pozicionira u skladu sa ciljevima strateške autonomije, ali to nije moguće ostvariti preko noći i nije moguće ostvariti bez uticaja na druge evropske politike i strategije, pre svih na Zelenu agendu i energetsku tranziciju. EU ambiciozno želi da ostvari stratešku autonomiju u vojnom smislu od SAD, energetsku od Rusije a trgovinsku od Kine. Na taj način ona se kreće ka potpunoj autarhičnosti, što zahteva vreme i ogroman novac. Pitanje je da li sva tri cilja mogu da se ostvare jednovremeno i to tako da se ne ugrozi životna sredina, zagarantovana ljudska i socijalna prava, ne ugrozi standard građana i ne naruši strateško partnerstvo sa SAD. Naravno, uz činjenicu da su izbori za Evropski parlament na pomolu, da se priprema unutrašnja reforma, koja treba da omogući dalje proširenje EU i pruži podrška svim kandidatima i aspirantima za članstvo.
Savet je doneo odluku da se ubrza jačanje kapaciteta za brze reakcije, kao i vojne mobilnosti, održavanje zajedničkih vežbi uživo, a ne samo simulacija, kao i kapaciteta za borbu protiv sajber i hibridnih pretnji, stranog manipulisanja informacijama i uticajima, uz napomenu da tako bezbednosno osnažena Unija može samo doprineti još više transatlantskoj bezbednosti i komplementarnosti sa NATO, kao i kolektivnoj odbrani svojih članica, uz vođenje računa o bezbednosnim interesima svake od njih.
Osim intenzivnog angažovanja u Ukrajinskom ratu i humanitarnoj krizi, Evropska unija nastoji da i dalje igra važnu ulogu i u Blisko-istočnoj krizi i ratu u Gazi i to tako što će raditi na sprečavanju dalje eskalacije i proširenja sukoba na druge države. Pokrenuta je operacija ASPIDES, koja treba da omogući slobodnu plovidbu u Crvenom moru i Adenskom zalivu. Ovo je druga takva pomorska operacija. Prva je bila ATALANTA u kojoj je i srpska vojska dala svoj doprinos. U Palestini je aktivna policijska misija EUPOL COPPS, kao i jedna pogranična EUBAM na graničnom prelazu Rafa. Evropska unija i dalje ostaje na stanovištu da se rešenje nalazi u formuli dve države, predlaže hitnu mirovnu konferenciju i nudi pomoć za posleretnu obnovu Gaze.
Ali pre toga, Evropsku uniju čeka puno nedovršenih poslova u pospremanju sopstvenog dvorišta. Politika proširenja dobija novi zamah kako na Zapadnom Balkanu, tako i u državama bivšeg Istočnog partnerstva. Bosni i Hercegovini su konačno otvoreni pregovori i priprema se pregovarački okvir. Za Moldaviju je već spreman i Savet treba da ga usvoji na prvoj sledećoj sednici. Gruziji i Jermeniji, koje trpe najveću i najdirektniju štetu od rata u Ukrajini, pruža se značajna pomoć.
Evropska unija čini sve da odlazeća Komisija i Parlament proceduralno omoguće da prva tranša iz Plana rasta za Zapadni Balkan bude realizovana pre letnje pauze i evropskih izbora. Države kandidati dostavljaju svoje Reformske agende i planove ispunjenja uslova koji će ih kvalifikovati za povlačenje sredstava iz fonda od šest milijardi evra. I Srbija je dostavila prvu verziju, koja će biti predstavljena i civilnom društvu pre nego što u finalnom obliku bude upućena u Brisel. Nadajmo se da će to, pored “Skoka u budućnost” biti i okosnica Plana rada nove vlade, a ne samo pusti san evroentuzijasta, kojih je sve manje i u vlasti i u opoziciji.
