Sad „izvini, majko“ i „izvini, Danka“ ne znače ništa njenim roditeljima koji su bili rastrgnuti prethodnih dana u medijima (a biće i narednih jer je to izvor klikova, šerova, lajkova, neke koristi koja može da se unovči) kao da im nije bilo dovoljno teško jer su izgubili dete. Nije bilo dovoljno što im je srce slomljeno, trebalo je i iščupati ga.
Nije prošlo ni godinu dana od masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni i Malom Orašju, a onda nam se desila beba Danka Ilić, i opet se pitamo gde se dede empatija i kako ništa nismo naučili i ispunili što smo rekli sebi, obećali deci i drugima: da ćemo da budemo drugačiji, da nećemo biti zli, odvratni, da se nećemo naslađivati tuđom nesrećom i čerečiti ljude iz svojih sitnih sebičnih pobuda.
Ali jesmo to radili. Nisu samo mediji, to je jedna sprega sa publikom željnom senzacije, te su po društvenim mrežama, parkovima, kafićima, brojni pojedinci imali svoje sulude teorije šta se desilo detetu, sa „sad ću ja da vam objasnim“ stavom koji ima svaka budala (nazovimo ih pravim imenom) sa tri grama mozga koja ima nalog na nekoj društvenoj mreži i nula odsto empatije, saosećanja, osećaja kako je roditeljima koji su izgubili bebu staru 22 meseca, majci koja je pritom trudna (što takođe nije moralo da bude objavljeno) a optužuju je da je ona „sumnjiva“, da „nešto krije“, „da je komšija znao da tu nešto nije u redu“. Jer oni znaju šta se desilo. Da li znaju i kako je sada Dankinim roditeljima posle devet dana potrage i saznanja da im dete nije živo i kako im je dok im na sve to još neko zadaje dodatni bol? Ili to sada nije ni važno. Važno je da su opalili po njima kad je trebalo. Tražila se krv.
Mislili smo da nema dalje pošto smo izgubili decu prošlog maja, ali evo ima dalje i još crnje i mračnije. Granica se još više spustila, to je ono što ide još dalje otkako mi volimo da kažemo „dno dna“, i za to ne postoji reč ali to smo mi – neki mrak, crnilo, kažu neki, pakao pošto je Danka otišla u raj.
Prethodni dani izgledali su kao lov na veštice, majka je bila označena kao glavni krivac, spaljena na lomači i pre nego što je potvrđeno da većina informacija koju su mediji objavili nije bila tačna, jer kako je mogla da izgubi dete (kao da se to nikome nikada nije desilo makar jednom). Lov na veštice je inače masovna histerija, a to je, između ostalog, psihosocijalni fenomen koji nastaje u glavi, ali se ispoljava fizičkim simptomima u grupi ljudi povezanih uverenjem o istom poreklu doživljenih tegoba. Iza nastale drame po pravilu se kriju kolektivna emocionalna napetost i anksioznost, bez obzira na to da li su realne ili ih zajednica tako doživljava.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 639
Tagovi
