Kako je ruska porodica koja već pet godina živi u Srbiji postala „bezbednosna pretnja“

Kada je početkom 2024. godine, prilikom posete Ruskog doma u Beogradu i neposredno nakon izjave Dejvida Kamerona da je „Srbija proksi Rusije“, Aleksandar Vučić upitan da li misli da bi ta njegova poseta mogla da bude negativno protumačena, predsednik Srbije rekao je da ga to preterano ne brine, ističući da je „naša zemlja suviše jaka da bi neki zlobni ljudi mogli da je ruše komentarima“.

„Zar mislite da treba da brinem o svakom komentaru?“, retorički je pitao Vučić. „Prijateljstvo dva naroda ne može da se stavlja po strani kada je teško. Drago mi je što Srbija svoj obraz nije pogazila. Ponosim se time.“

Da se „prijateljstvo dva naroda ne može stavljati po strani kad je teško“ (a to „teško“ mu valjda dođe agresija na Ukrajinu koju je u februaru 2022. Rusija otpočela), to je pokazao i zvanični stav Srbije prema uvođenju sankcija Moskvi, prijateljska utakmica dveju selekcija odigrana pre samo petnaestak dana (Srbija je tako postala prva evropska država koja je od početka rata s Rusima odigrala fudbalski meč), sastanak Ivice Dačića i Sergeja Lavrova, brojne izjave donedavnog direktora BIA Aleksandra Vulina. Kada se svi ovi faktori uzmu u obzir, ispada da Rusi u ovom trenutku, barabar Belorusa, na starom kontinentu zaista nemaju veće prijatelje od Srba, i da je upravo računajući na to prijateljstvo (kako političko, tako i kulturno i etničko) koje seže duboko u istoriju, njih više od 200.000, sklanjajući se od Putnivog sumanutog krvoprolića, po izbijanju rata izbeglo u Srbiju.

Međutim, ispostavilo se da za neke od njih ta „prijateljska“ zemlja baš i nije toliko prijateljska.

U to su se krajem leta prošle godine najpre uverili ruski advokat i antiratni aktivista Pjotr Nikitin, a ubrzo potom i njegovi politički saborci i istomišljenici Vladimir Volohonski i Jevgenij Iržanski, od kojih su potonja dvojica zbog „predstavljanja bezbednosne pretnje“ i proterani iz Srbije, da bi se početkom ove godine sa sličnom sudbinom i etiketom suočile i porodica Elene Koposove i porodica Tereh.

Za razliku od porodice Elene Koposov kojoj je Ministarstvo unutrašnjih poslova, nakon velike medijske buke koja se podigla, nedavno uvažilo žalbu i donelo rešenje da ipak ne mora da napusti Srbiju, te zaključila da po našu zemlju ona više „ne predstavlja nikakav bezbednosni rizik“, porodica Irine Tereh tek ulazi u „bitku sa srpskom administracijom“.

Kako Irina Tereh objašnjava za Nedeljnik, ona i njena porodica u Srbiju su se doselili još 2019. godine, nastanivši se pritom u Banji Koviljači, gde su vremenom razvili biznis izdavanja smeštaja i više od pet godina primali goste koji bi se tamo namerili.

“Mi smo u Srbiju došli iz dva razloga”, priča Tereh za Nedeljnik. “Prvi i osnovni razlog bio je naš sin, koji je u tom trenutku imao pet godina. U tom trenutku mi smo već bili svesni šta se dešava u Rusiji i kuda ona ide, i jednostavno smo hteli da naše dete odrasta u demokratskoj evropskoj državi. Kao drugo, moj muž, Sergej, je neko vreme radio u timu opozicionog gradonačelnika Jaroslavlje koji je iznenada dobio gradske izbore i pobedio Putinovu Jedinstvenu Rusiju, što se veoma retko dešava. Taj gradonačelnik je ubrzo uhapšen, dobar deo njegovog tima takođe, a moj muž je ostao bez posla. U periodu od 2014. do 2019. on više nije imao mogućnosti da nađe dobar posao, i to je drugi razlog našeg odlaska. Mislili smo da je Srbija najbolje i najlepše mesto za našu porodicu.”

U avgustu prošle godine porodica Tereh odlučila je da, nakon četiri godine normalnog i srećnog života u Srbiji, preda zahtev za dobijanje stalnog nastanjenja. Međutim, samo dva meseca kasnije, država Srbija je bez bilo kakvog konkretnog obrazloženja, odlučila da porodici Tereh uskrati gospoprimstvo, a njihov boravak u zemlji označi kao „neprihvatljiv bezbednosni rizik”. Zahtev za stalno stanovanje im je odbijen, a dozvola za privremeni boravak koju je porodica periodično obnavljala im je usrkaćena.

“U početku smo mislili da je u pitanju neka greška”, priča Tereh za Nedeljnik. “Zbog toga i nismo želeli odmah da izađemo u javnost. Inspektor za strance s kojim smo pričali nam je rekao da ni on ne vidi nikakav razlog zbog kog bi nas proterali, da je to verovatno samo greška i da bi trebalo da pišemo žalbu. Za razliku od prethodnih slučajeva proterivanja Pjotra Nikitina i Vladimira Volohonskog, mi se nikada nismo bavili političkim aktivizmom, nikada nismo učestvovali ni u kakvim političkim akcijama, niti potpisivali peticije. Zaista smo bili ubeđeni da je u pitanju neka greška. Mislili smo okej, sad ćemo napisati žalbu, i sve će biti dobro. Nakon toga smo dobili i zabranu privremenog boravka, i opet smo mislili da je greška. Proglašeni smo bezbednosnom pretnjom po Republiku Srbiju, ali nam nikada nije odgovoreno koji je razlog za to, nikada nam ništa nije objašnjeno. Pisali smo pismo predsedniku Srbije u početku decembra i isto pitali i njega, ali ni on nikada nije odgovorio”, kaže Irina Tereh za Nedeljnik.

Kako nikakvo zvanično obrazloženje zbog čega to jedna najobičnija ruska porodica koja se bavi ugostiteljstvom predstavlja “bezbednosnu pretnju po Srbiju” nije stiglo, Irini i njenom suprugu preostala su samo nagađanja.

“Moguće je da je razlog proterivanja poreklo mog muža”, objašnjava Tereh za Nedeljnik. “On je rođen u Kijevu, a njegova porodica i danas živi u Ukrajini, pa on skogo svakog dana kontaktira s njima zbog toga što se brine. Takođe, razmišljali smo da bi potencijalni problem moga biti i posao kojim se bavimo, jer smo neko vreme imali apartmane i izdavali ih gostima iz različitih država, uključujući i Ukrajincima.. Nikada ljude nismo gledali po tome koje su nacionalnosti i odakle su došli. Da li su Rusi ili Ukrajinci ili Nemci? Nama to nije bitno. Prema onome što su nam ispričale komšije, policija je dolazila i kod njih se raspitivala ko smo mi, čime se bavimo, da li smeštaj pružamo Ukrajincima. Mi to nikada nismo videli, niti je bilo ko nas nešto pitao, ali tako komšije pričaju.”

Kako za Nedeljnik objašnjava advokat i ruski antiratni aktivista Pjotr Nikitin, u svim dosad zabeležnim slučajevima proterivanja njegovih sunarodnika (uključujući i njegov slučaj) iz Srbije kao glavni razlog navedeno je postojanje „bezbednosne pretnje“, pri čemu MUP i BIA, pozivajući se na poverljivost, takve odluke ne potkrepljuju nikakvim argumentima.

„Kada pričamo o mom slučaju, ili slučajevima proterivanja Vladimira Volohonskog i Evgenija Iržanskog, jasno je da je tu glavni razlog naš politički aktivizam, kritikovanje rata u Ukrajini i Putinovog režima“, kaže Nikitin za Nedeljnik. „Moje je mišljenje da iza tih proterivanja stoje molbe ili naredbe Rusije, jer se ni Volohonski, ni Iržanski ni ja nismo bavili srpskom politikom, iako je o nama stalno bilo nekih članaka po desničarskim portalima, da se mi navodno zalažemo za priznanje Kosova, gej brakova, i takvih nekih stvari, što je naravno apsolutna neistina. Jedino pitanje koje je za nas važno je rat u Ukrajini i diktatura u Rusiji, i mi smo protestovali isključivo zbog toga. Zato ja ne vidim kako ova proterivanja mogu biti sopstvena inicijativa Srbije i Vučića, već mislim da se radi o naredbi iz Moskve. Upravo u svetlu toga, proterivanje porodice Tereh i pokušaj proterivanja porodice Elene Koposove deluje još paušalnije, jer se ti ljudi za razliku od nas nisu bavili nikakvim antiratnim političkim aktivizmom.“

Porodica T. sada se nalazi u pravoj “kafkijanskoj situaciji”, jer iako ona nije učinila nikakvo zlo, jednog jutra dočekao ju je proces proterivanja iz zemlje koja joj je već pet godina jedini dom. Zbog toga su Terehovi i pokrenuli peticiju kojom se traži da se ukidanje boravka po osnovu obrazloženja da su opasnost po„bezbednosti Republike Srbije“ hitno preispita i ukine ukoliko ne postoji valjano obrazloženje.