Sukobi između navijača dva najveća i najpopularnija kluba u prestonici zemlje često su bili obeleženi krvoprolićem. Ali povremena stradanja bila su mala cena koja se morala platiti.
Jer ti navijači, premda se ne bi moglo reći da su imali neku čvrstu političku agendu, delovali su kao operativne političke grupacije koje vrše pritisak na vlast. Bili su dovoljno moćni da svrgnu vlast i da umesto nje dovedu neku drugu.
Moć tribine nije se, dakle, zaustavljala samo oko terena. Zahvaljujući kontroli koju su imali nad masom, vođe navijača dobijale su unosne poslove od države i bogatili se. Plašili su ih se, i zavideli im. Iako su se glavni klubovi nalazili u najvećem gradu, imali su navijače po čitavoj zemlji. Oni bi organizovali svoje podružnice, poslušne i često jednako opake, i prevaljivali na stotine kilometara samo da prisustvuju velikim utakmicama.
Ako vam sve ovo zvuči kao jedna zemlja na Balkanu, to je zato što i jeste jedna zemlja na Balkanu. Samo, ne ova, ili ne pretežno ova; ili, preciznije, ne sada, ili ne pretežno sada.
Klubovi su Plavi i Zeleni, navijači su fanovi vozara, popularnih vozača rimskih dvokolica, stadion je čuveni Hipodrom u Carigradu, a navijači… Pa, navijači su svuda i uvek isti. Nije ih delila vera, nije ih delilo čak ni poreklo ni društveni stalež – mogli ste da budete siromah koji navija za Plave i bogataš koji je pristalica Zelenih i obrnuto, i samo je jedno bilo sigurno: mrzeli ste one druge, zato što su Drugo, i to je bilo sasvim dovoljno.
CEO TEKST ČITAJTE U MAGAZINU ISTORIJA KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ PRAZNIČNI DVOBROJ NEDELJNIKA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS
