Činilo se da ste u tom trenutku imali sve: dobar scenario, velike glumačke zvezde, ogromne pare. Ozbiljne njuške dobili ste na šarm, obrlatili ste i Pikasa, ali su Brozovi saradnici bili nezadovoljni što u toj antologijskoj partizanskoj drami, nema ni T od Tita?
Hm… I vi svašta pitate. Pa, bio sam mlad, hrabar i reskirao sam. Na putu za Beograd, direktno u Titov kabinet na raport, na koji su me pozvali njegovi savetnici, odlučio sam da ne prihvatim ništa što u scenariju nije bilo jasno napisano. Bio sam odlučan da snimim „Neretvu“ onakvu kakvu ste je i videli. Ne mogu da lažem: Titovi operativci su me lepo primili. Posle razgovora dali su svoje ocene i mišljenje o scenariju, koji su, ispostaviće se, bili vrlo negativni i kobni po film. Oni su od „Neretve“ očekivali samo prazni spektakl, u kome je, po njima, najvažnije bilo prikazati mnogo partizanskih jedinica, pucnjave, žestokih bitaka i pobeda, a ne govoriti o običnom, malom čoveku, ranjeniku koga partizani nose, reskirajući svoj opstanak. Ranjenici su otežavali svaku akciju partizanskih jedinica. Za mene je „Neretva“ zauvek ostala velika partizanska istina, iako je postojala mogućnost da partijsko rukovodstvo spreči takvu realizaciju filma, nego da to bude onako kako ga oni vide, a to je pre svega, divljenje Titu. Čim sam krenuo na sastanak sa njima, u sebi sam intimno bio rešio da ne prihvatim takav stav, makar sve propalo.
Povrh svega, u tom momentu imao sam i svojih privatnih problema i razmišljao sam kako ću ja uopšte nastaviti dalje da se bavim režijom. A to je praktično značilo napustiti Jugoslaviju i otići u Italiju, gde su postojale realne šanse da dobijem igrani film. Time bih sebi zauvek zatvorio vrata, ali nisam hteo da radim pogrešnu, lažnu „Neretvu“. Uskoro su me Titovi savetnici svečano obavestili da je došlo vreme da ga posetim. Dok sam išao prema njegovom kabinetu, još jednom sam doneo istu odluku: ne snimati film u koji ne verujem i koji, na kraju krajeva, ne volim. Sačekao sam da ode neka delegacija koja je bila u poseti i Tito me je primio. Odmah je prešao na stvar: „Kako idu pripreme?“ – „Idu dobro, ali mi nešto ne ide kako treba sa vašim konsultantima, koji smatraju da scenario nije dobar.“ Otvoreno sam mu rekao da ne mogu njihove savete da prihvatim i primenim, jer lično ne vidim da bih bio spreman na te uslove.
Usledila je duga pauza. Tito je otpio malo viskija, i posle kraćeg razmišljanja rekao: „Znate šta, čitao sam ja taj scenario i slažem se sa vašim mišljenjem, pa će od sada stvari teći ovako. Nema potrebe da dalje razgovarate sa mojim saradnicima. Ako treba neko pitanje da se reši, nađite načina da to raspravite sa mnom. Sada vam kažem, snimićete film onakav kakav želite.“ Tog časa sam shvatio da je Tito stvari bolje razumeo nego njegovi izaslanici. Zato sam se kasnije baš čudio kako je dozvolio da se snimi onakva „Sutjeska“. Želim da verujem da mu je to izmaklo kontroli, kao i da su ga ubedili u lažne priče da će taj film imati veće uspehe nego moja „Neretva“.
Tito inače nije video „Bitku na Neretvi“ pre nego što je bila završena. To se desilo tek simboličnog 29. novembra, 1969. na premijeri u Sarajevu. Doduše, čuo sam da su mu ovi iz „Jadran filma“ pustili neko parče u sklopu prikazivanja njihove godišnje produkcije, ali ja nisam bio prisutan. Uglavnom, dao mi je odrešene ruke da napravim film kakav želim. Više mi se niko nije mešao u posao, osim što su njegovi generali imali obavezu da mi budu tehnička podrška za snimanje masovnih scena sa vojnicima, pokretanje teške artiljerije ili avijacije. Na kraju su na premijeri svi shvatili da se radi o jednom ozbiljnom ratnom filmu, a ne o pukoj propagandi partizanskog rata, što je do tada bio čest slučaj.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.
Tagovi
