Prvo izvođenje Betovenove IX simfonije bilo je pre tačno 200 godina, 7. maja 1824 u Beču. Oda radosti je od 1972. godine himna Saveta Evrope a od 1985. i himna Evropske unije. Oriće se danas u svim prestonicama Evrope, članicama i kandidatima, čak i u Edinburgu. Najviše manifestacija ima Ukrajina: od izložbi, koncerata, uličnih performansa…U Srbiji, tek neka opskurna predstava sa uramljenim brojevima poglavlja (otvorenim i neotvorenim), koju neki tužni skup oko SKC još i objašnjava građanima. I mašu zastavicama- Evropske unije. Na spisku manifestacija na zvaničnom sajtu obeležavanja Dana Evrope stoji samo jedna osnovna škola iz Požege sa svojim programom. Na Kalemegdanu će sutra biti koncert, koji organizuje Delegacija Evrpske unije.
Zastave Kine sa žutim petokrakama na crvenoj podlozi, zameniće danas zastave Evropske unije – sa žutim zvezdicama na plavoj podlozi. Nije svejednodno kakve je boje podloga. Crvena je još uvek u glavama i prošlim životima većine onih koji najglasnije zagovaraju evropsku budućnost Srbije i kritikuju jučerašnju dvodnevnu posetu kineskog lidera Komunističe partije i njenog predsednika, zbog koje je stao Beograd a uznemirili se zapadni partneri. Kakva ironija. Petokraka je petokraka ili zvezdica, kako ko voli, ali nije svejedno da li je podloga crvena ili plava. Naročito kad se na toj podlozi planira “zajednička budućnost”. I to nikako da objasnimo, ne ovima što bi da iskopaju Tita a potpisuju sporazume sa predstavnicima Komunističke partije Kine, već ovima što nikako da ga sahrane i shvate da se sa njim ne može u Evropsku uniju. Dokaz za to su Hrvatska i Slovenija. Da je stvarno živ, Broz bi nas ovaj put odveo u BRIKS ili dođavola, samo ako tamo ne mora da bude demokratije. Baš kao i njegovi pažljivo birani naslednici devedesetih godina prošlog veka.
Kad je Zoran Đinđić februara 1997. skinuo petokraku sa Starog dvora, nastala je ta čuvena fotografija koja je meni simbol neuspeha da se sruši komunizam, pa se agonija sa sve NATO bombardovanjem otegle još tri godine. “Ovo je prvi simboličan čin koji treba da pokaže da ideološki simboli spadaju u muzeje i da Beograd ne pripada ni jednoj ideologiji, nego sebi i ljudima koji tu žive”, rekao je te noći i umesto petokrake, postavio orla. To mu neki zagovornici evropske ideje okopljeni oko Peščanika i levičarskih kružoka i pokreta nikad nisu oprostili. Nisam ni ja njima.
Kad su po Istočnoj Evropi krajem osamdesetih padale petokrake, to u Srbiji nije pošlo za rukom Vuku Draškoviću 9. marta a u Crnoj Gori Momiru i Milu to nije ni padalo na pamet. 1. maja je osam Isočnoevropskih država slavilo 20 godina punopravnog članstva u Evropskoj uniji, zajedno sa Maltom i Kiprom. U Srbiji i ex-yu republikama slavi se Praznik rada, maše zastavama sa petokrakama, srpom i čekićem, pa se sve protegne na 4. maj, dan kad je umro drug Tito i to je prilika da ga jedni pljuju a drugi veličaju. Još ta rasprava nije okončana. A evo ni u Crnoj Gori ne jenjava. Ta zemlja je najozbiljnija kandidatkinja za sledeću članicu Evropske unije u koju je neće uvesti Milovi komunisti, nego prave demokrate – antifašisti i antikomunisti. Zlobnici bi rekli litijaši. Ovi prethodni će biti pohapšeni, jer je to uslov za zatvaranje poglavlja 23. I tek tad je sve gotovo ali opet ne zauvek.
Nisu evropske integracije univerzalni lek, ali mogu da pomognu da se jednopartijske, komunističke diktature transformišu u kakve takve demokratije i tržišne ekonomije i postanu članice. Koliko god bile nesavršene, svaka od njih je bolja nego početkom devedesetih kada su skidali petokrake i hrlili u Evropsku uniju, prihvatajući uslove za člansvo i ne pitajući šta to košta, samo da svoje države reformišu, modernizuju i odvoje od Rusije. Brojevi su neumoljivi a oni pokazuju da su ti narodi danas bogatiji, zeleniji, obrazovaniji, zdraviji i dugovečniji. I da nikad više neće ratovati jedni protiv drugih, a da će se zajedno braniti od svakog ugrožavanja spolja. Danas sva istraživanja pokazuju da su građani tih država zadovoljni članstvom u Evropskoj uniji i da je to bila dobra odluka. Zamislimo ih samo da se nisu trasformisale i da su još 20 godina ostale u onakvim režimima, da se Nemačka nije ujedinila i da istočni Nemci još uvek mogu da voze samo trabant…I zato je 1. maj u Evropskoj uniji jednako važan kao i 9.maj, ako ne i važniiji. Jer 9. maja 1950. kada je objavljena Šumanova deklaracija, Evropsku zajednicu za ugalj i čelik osnovalo je šest država, od kojih su četiri bile stare stabilne demokratije a dve privremeno posrnule pod nacizmom i fašizmom – Italija i Nemačka. Za poraz fašizma i nacizma u Evropi bilo je potrebno dvanaest godina a za poraz komunizma pedeset. U Srbiji i Crnoj Gori nešto više. Nije teško izračunati čije su posledice dublje i teže.
Temelj Evropske unije zato predstavljaju antifašizam i antikomunizam. Nasuprot nacizmu, fašizmu i komunizmu stoji demokratija, stoje ljudska i manjinska prava, stoji privatna svojina i pluralizam. Kroz sva naredna proširenja, uključujući i ovo najveće od pre 20 godina, Evropska zajednica, a zatim Evropska unija delovala je kao transformišuća sila koja je bivše komunističke, fašističke (Španija) ili vojne (Grčka) diktature prevodila u demokratije i tržišne ekonomije. I jačala i bivala sve bogatija, modernija dok nije postala najbolje i najzdravije mesto za život na svetu. Sa vladavinom prava, socijalnom pravdom, zelenom agendom i evropskim načinom života postala je najpoželjnija krajnja destinacija, kako za deset postojećih kandidata, tako i za reke izbeglica iz svih ratom i diktaturama zahvaćenih i uništenih delova sveta.
I zato nije isto kada kineski predsednik posećuje Francusku i Mađarsku iako su obe članice Evropske unije, iako će sa istim počastima biti dočekan i tertian, kao uostalom i u Srbiji. Reč je na kraju krajeva o predsednku jedne od dve svetske super-sile i nema te države koja bi odbila njegovu posetu ili mu je učinila neprijatnom. To je takođe i druga najveća ekonomija sveta. Kada je u aprilu prošle godine predsednik Makron bio u trodnevnoj poseti Kini, rekao je da je cilj posete da se obnovi strateško i globalno partnerstvo sa Kinom, koja bi u rusko-ukrajinskom ratu mogla da bude gamechanger i usmeri tok rata na jednu ili na drugu stranu, tj. da odigra važnu ulogu u pregovorima oko uslova za okončanje rata. Jer Kina se zalaže za okončanje rata mirnim putem i pregovorima, za razliku od glasnih pokliča iz Vašingtona i Brisela o tome da Rusija mora biti poražena ili malo blažih –da ne sme biti pobednica.
Ta poseta usledila je samo mesec dana nakon posete kineskog predsednika Moskvi i nakon što su Kinu već zvenično posetili i Olaf Šolc i Pedro Sančez i Šarl Mišel. Makron je u posetu poveo i 60 predstavnika francuskih firmi, uključujući Airbus i EDF i zaključili su brojne profitabilne ugovore. Za svaki slučaj u delu posete pridružila mu se tada i Ursula fon der Lajen. Kina je treći izvozni trgovinski partner i prvi uvozni Evropske unije, uz stratešku zavisnost od kritičnih sirovina, koju Unija nastoji da smanji. Zato je, uz političke razloge, bila prisutna i u delu uzvratne posete kineskog predsednika Parizu. Na večeri pred dolazak Si Đinpinga u Pariz, bio je pozvan i nemački kancelar. Olaf Šolc je bilateralno posetio Kinu pre samo tri nedelje, drugi put tokom svog mandata. Moto njegove posete je bio: Zajednička održiva akcija, kako se inače zove i strategija ove vodeće evropske države prema Kini. “Kina jeste i ostaje ključni privredni partner Nemačkoj i celoj Evropi” izjavio je 17. aprila nemački kancelar u Pekingu i dodao odlazeći: “ Mi nismo u stanju da rešimo globalne izazove bez Kine ali možemo i hoćemo da ih rešavamo zajedno.” I on je poveo pun avioon privrednika, Uključujući Simens, Mercedes- Benz, hemijske gigante poput Merck KGaA… Prošle godine nemačke investicije u zemlju, koju tretira kao strateškog rivala, dostigle su skoro 12 milijardi evra. Tu posetu Olafa Šolca Kini Njujork tajms je označio kao – “hod po tankoj žici”.
Šta Evropska unija hoće od Kine i kakve odnose gradi sa strateškim rivalom? Hoće isto što i od svojih članica i kandidata i od svih partnera po svetu: poštovanje ljudskih prava, demokratije, vladavine prava, ali hoće i da unapredi trgovinske odnose na bazi reciprociteta i fer ponašanja, transparentnosti i zaštite interesa evropske privrede u toj zemlji. Nastoji da prioritizuje stratešku autonomiju i politički, ekonomski i tehnološki suverenitet u svakom budućem sporazumu, kao i da sarađuje na primeni mera u zaštiti životne sredine, borbi protiv klimatskih promena, primeni Pariskog sporazuma uz uključivanje civilnog društva. I to jeste u interesu Evropske unije. Međutim, kineski model rasta na bazi državno vođene i podržavane privrede, narušava međunarodni poredak zasnovan na pravilima. Sve dok je Kina miroljubiva prema susedima i na globalnoj sceni, pogotovu u odnosima sa SAD, Evropska unija nastoji da ostane otvorena i osigura kanale trgovine i komunikacije u skladu sa svojim interesima i interesima privreda svojih država članica. Sa druge strane, poštovanje ljudskih prava i ostalih bazičnih vrednosti na kojima Unija počiva, neizostavno su deo i njene spoljnopolitičke strategije prema trećim zemljama i partnerima u svetu. Tako svako kršenje tih principa od strane Kine , kao članice Ujedinjenih nacija, može biti povod za restriktivne mere u okviru globalnog režima sankcija EU zbog ljudskih prava i to jeste deo poruka koje je kineski predsednik dobio u razgovorima sa svih nivoa EU. Traži se i ratifikacija brojnih konvencija o zaštiti prava radnika. Neverovatno je da jedna komunistička zemlja upravo to izbegava. Međutim, sve dok Kina projektuje svoju moć ka unutra, to nije problem za nesmetanu trgovinu. Napad na Tajvan bio bi nešto drugo. Otvorena vojna podrška Putinu takođe. Od Kine se pre svega očekuje da poštuje pravila Svetske trgovinske organizacije, čija je članica, kao i međunarodna pravila o zaštiti intelektualne svojine. EU i Kina imaju razvijenu saradnju u brojnim oblastima od nauke, tehnologije, zdravstva, klimatskih promena, digitalizacije…Osnovu razvoja ovih odnosa EU je poslednji put definisala kroz strategije iz 2019. godine (EU-China strategic outlook) kao i prethodnim Zajedničkim izjavama Samita EU-Kina iz 2013.godine i EU-Kina Strateškom agendom za saradnju 2020. U decembru 2020. definisani su principi Sveobuhvatnog sporazuma o investicijama. To je daleko viši nivo saradnje nego “čelično prijateljstvo”.
“Evropa je svoj razvoj u prethodnoj deceniji bazirala na jeftinim energentima iz Rusije i plasiranju svojih proizvoda na tržištu Kine. Ali tog sveta više nema.”, rekao je Žozep Borelj pre dve godine. To isto je radila i Srbija ali kao kandidat za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ona još ne veruje i ne prihvata da se svet bitno promenio. Na 25. godišnjicu NATO bombardovanja sleteo je u Beograd kineski predsednik sa 400 članova delegacije, na svojoj prvoj evropskoj turneji posle osam godina. Iz posete Francuskoj, gde ga je predsednik Makron najpre privatno ugostio u rodnom mestu svoje majke, u Srbiji je dočekan na najvišem nivou uz hiljade ljudi koji mašu kineskim zastavicama na Novom Beogradu. Za to vreme kod SKC maše se zastavicama EU. I jednima i drugima je to mahanje deo političke kulture, normalna stvar još od druga Tita.
Potpisano je preko 30 sporazuma, o tome je dosta pisano ovih dana. Pominju se i tekući projekti i budući: Železara, Ekspo, rudnici u Boru, kanalizaciona mreža od 5000 km, pruga Beograd-Budimpešta, Kostolac, fabrika solarnih panela…i činjenica da su kineski novci i kineske firme okosnica infrastrukturnog razvoja Srbije. I kritičari i podržavaoci analizirali su svaki od potpisanih sporazuma. Ja bih se zadržala na onom koji je potpisala ministarka za evropske integracije sa direktorom Nacionalne agencije za međunarodni razvoj i saradnju o privredno-tehničkoj saradnji i o pružanju bespovratne pomoći između Vlade Srbije i Vlade Kine u iznosu od 26 miliona evra. Oni su istovremeno razmenili i pisma o izradi studije izvodljivosti za projekat Ministarstva prosvete „Pametno obrazovanje i digitalne škole“ između Vlade Srbije i Agencije za međunarodnu razvojnu saradnju Kine, kao i Memorandum o razmevanju o saradnji u oblasti razvoja ljudskih resursa između Ministarstva za evropske integracije Srbije i Agencije za međunarodnu razvojnu saradnju Kine, kako se navodi na sajtu ovog ministarstva. Šta to znači, objašnjavali su na razne načine, svako iz svog ugla razni učeni i neuki, uglavnom sahranjujući evropsku perspektivu Srbije pred proslavu Dana Evrope. Istina je, međutim, da je procedura takva da nakon potpisivanja Sporazuma o privredno-tehničkoj saradnji, upravo ovo ministarstvo dostavlja predloge projekata Ambasadi Kine, a ova Agenciji za međunarodnu saradnju ove zemlje, koja nakon dostavljanja odgovora obavlja i tendersku procedure, nakon čega se opet Ministarstvu za evropske integracije dostavlja za svaki projekat tehnička specifikacija, koju treba da potvrdi krajnji korisnik. Nakon toga opet Ambasada dostavlja ovom ministarstvu pismo sa obavezama srpske i kineske strane, koje kada srpska strana potvrdi, opet ovo ministarstvo u formi pisma odašilja kineskoj strani. Tek tada se usaglašava tekst Sporazuma o sprovođenju projekta, nakon čega se u Kini pokreće tenderska procedura. I da ne komplikujem dalje: ovo ministarstvo je zaduženo i za EU i za američke i sve ostale međunarodno finansirane projekte. Takve ugovore i sporazume je recimo potpisivala i Milica Delević u kapacitetu direktorke Kancelarije za evropske integracije, i to za nabavku kancelarijske opreme za ministarstvo spoljnih poslova, inkubatora za bebe, računara za Kancelariju za evropske integracije…Brojne sporazume od 2009. godine potpisuju i Boris Tadić i Mlađan Dinkić, pa i Tomislav Nikolić. Tako smo i stigli do čeličnog prijateljstva. Kad je potpisan prvi sporazum sa Kinom 2009. godine u iznosu od 10 miliona kineskih juana, a zatim ubrzo zatražen i kredit od 18 milijardi evra, Bugarska i Rumunija su već dve godine članice, a Hrvatska je bila na kapiji Evropske unije. Zatvorila je većinu poglavlja, izručila Gotovinu, i samo nakon dve godine zaključila Ugovor o pristupanju. Pre 11 godina je postala i ona punopravna članica, danas i članica Šengen i evro zone.
Ako ste mislili da je EU birokratija spora, ne brinite nije najsporija, niti najkomplikovanija. To je Kina. Ali uslovi jesu znatno zahtevniji i sve više se odnose na vladavinu prava i političke kriterijume. To Kinu ne zanima. Dok je predsednik Kine sletao u Beograd u Briselu je objavljeno da je Savet Evropske unije dao zeleno svetlo za uspostavljanje Fonda za reformu i rast za Zapadni Balkan, čime su okončane sve procedure u ovom sazivu. Sada su države pozvane da podnesu Reformske agende Komisiji, navedu ključne reforme i krenu da povlače sredstva dva puta godišnje, ukoliko ispune uslove, o čemu će odlučivati države članice. Fond je vredan šest milijardi, od čega su dve bespovratne a ostalo povoljni krediti. O tome će se danas dosta pričati dok avion ili helikopter kineskog predsednika leti ka Budimpešti. U Beogradu su sinoć ispaljeni počasni plotuni u čast Dana pobede u Drugom svetskom ratu. Makron je isprativši kineskog gosta u Srbiju odao počast svima koji su položili živote u tom ratu. Slava im! Danas slavimo Dan Evrope i vizionare ujedinjenja ovog kontinenta bez rata kao opcije. Hvala im!
