Kajzer je drugovao i sa Romariom i sa Renatom Gaučom, a ovog potonjeg je često umeo i da oponaša.
„Jedne noći sam izašao, došao u neki klub i rekao da sam Renato Gaučo, da sam gost vlasnika kluba, i kao što sam to obično, bez ikakvih problema radio – nastavio sam ka separeu. Obezbeđenje me je zbunjeno gledalo. Zaustavili su me i pitali: ‘Misliš li da smo budale, Renato Gaučo je već unutra.’ Insistirao sam da uđem i da se sam uverim ko je čovek koji se predstavlja kao ja. Posle pola sata ubeđivanja, uveli su me unutra, pokazali mi sto u VIP delu, i Kajzera koji je držao govor grupi žena.“
Tako je Renato Gaučo novinaru Roriju Smitu, koji je napisao knjigu o Kajzeru, pričao o njihovom prvom susretu. Nije mu zamerio, štaviše, postali su prijatelji.
Kajzer je na sličan način uvek uspevao da se izvuče iz svih situacija, ljubimac sreće, kada već nije bio ljubimac fudbalskih bogova.
Sve dok nije potpisao za Bangu, mali klub iz zapadnog Brazila, mesta gde je, kažu, odigrana prva fudbalska utakmica u istoriji te zemlje. Baš u vreme kada je klub beležio velike uspehe – sredinom osamdesetih – a njegov vlasnik bio Kastor de Andeade, opasan čovek, povezan sa ilegalnim kockanjem, politikom i tadašnjim predsednikom FIFA Žoaom Avelanžom. Novine su pisale da „Bangu ima svog kralja“. A kada je stigao taj kralj – kojeg je inače, „zbog harizme i samouverenosti“ sam Kastor od prvog susreta obožavao – krenuo je sa svojim uobičajenim zahtevima, problemima, izgovorima, odlaganjima. Samo da ne vide da je sve to šarena laža.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 9. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 643
