Na putu do prijatelja, kroz prozor autobusa na stanici vidim svog profesora istorije filma. Prošla sam pored njega brzo ali znala sam da je to on iako ga nisam videla pet godina, otkako sam završila fakultet. Poželim da se vratim, da mu se javim, da pitam kako je i da mu zahvalim na svemu što me je naučio. Ali možda je bolje ovako. Znati o nekome samo ono što si znao nekad. Ipak, toliko mi je drago što ga vidim, makar i u prolazu, da poželim da mu to kažem.
Pošto nemam njegov telefon, šaljem mu mejl: „Dragi profesore, sad sam prošla pored vas na isključenju kod Genexa. Ja u busu, vi na stanici. Bilo mi je drago da vas vidim. Pozdravljam vas.“ Nikad nisam poslala besmisleniji mejl ali osećaj je dobar. Na sledećoj stanici izlazim iz autobusa i tek što sam napravila nekoliko koraka, stiže mi notifikacija. Gledam na sat, nije prošlo ni tri minuta kako sam mu pisala. „Nisam vas video. Lepo da ste se javili 🙂 Pozdrav!“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
NEDELJNIK #644
Tagovi
