To o Evroviziji i politici (kao da te dve reči mogu da idu jedna bez druge!) ili Evroviziji i seksualnosti, to imate na drugim mestima u ovom broju Nedeljnika, ili na svim onim našim sajtovima. Ovde u revijalnom delu, po običaju, intimna istorija (jednog) Evrosonga.
Na to me je potaknuo Bogdan, pre svih: jedini u narednoj generaciji porodice koji deli istu strast prema ovom nebitnom, jako važnom takmičenju. Bogi je opet bio razočaran, nije mu se svidela pobednička pesma, a ni što drugu godinu zaredom ne pobeđuje takmičar sa najvećim brojem glasova publike. „Koliko mi nedostaje 2021! Tada nije bilo politike na Evroviziji!“, napisao mi je narednog jutra, i dalje besan; oh boy, have I got news for you, dragi sestriću…
Evrovizija se u porodici gledala i prepričavala posvećeno, još tamo kada smo postali nje svesni, svaka, pa čak i one devedesetih, kada je ono što je od Jugoslavije ostalo bilo pod sankcijama, mada natpevavanje tada jednostavno nije imalo isti značaj. Ali nijedna, čini mi se, možda i zato što se dogodila u jeku našeg bavljenja čuvenim video-rikorderom marke AIWA, nijedna kao ona 1991.
Bilo je to godinu dana nakon „jugoslovenske“, bolje reći „zagrebačke“ Evrovizije; pa se ova blagodareći počivšem Totu Kutunju i njegovim violinama pod istim nebom održavala u Italiji. Imali smo je celu na video-kaseti i bila je to jedina traka koja nije smela da bude presnimljena (šta bismo tada dali za današnje hard-diskove!); i kad god bi nam bilo dosadno, gledali bismo Eurovision Song Contest ’91. iznova i iznova.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
NEDELJNIK #644
Tagovi
