Pet dana u Bosni

To bi trebalo da uđe u kolektivni ugovor u svakoj poštenoj firmi na ovim prostorima. Kao što Francuzi imaju obaveznih pet nedelja godišnjeg odmora, pa onda još dve sedmice odmora od odmora, tako kod nas svaki vredni radnik treba da ima zagarantovanih 25 dana godišnjeg plus topli obrok plus regres, šta god to bilo, plus pet dana u Bosni (i Hercegovini, ko kako voli) godišnje. Obavezno. Pod pretnjom otkaza.

Minimum pet dana, a kome je malo, neka uštine od mora ili planina, pa neka provede još toliko; neće se pokajati, a možda nešto i nauči. O sebi, ako neće o Bosni.

Minimum pet dana, pa đa u Sarajevo na ćevape i šetnju čaršijom gde nema jezika koji se ne čuje i nema navijačkog šala koji ne može da se pazari, đa na Romaniju da gleda u krave i malo poćuti; đa na Jahorinu da obnovi alveole i bobuje na šinama, đa u Mostar, Bileću ili Bihać, može Federacija, može Republika, ko smo mi da se mešamo u ličnu upotrebu beiha, eno je ima dovoljno za svakog, pa i malo više od toga.

Bosna je lek, taman koliko je dijagnoza, pričali smo i ovog puta kada smo prešli granicu samo uz carinikovo nestrpljivo „Ajte, ajte“ – ni da pogleda, eto, ni da zaviri u prtljažnik ni da postavi koje pitanje kao naša severna braća Mađari; dok se automobil borio sa serpentinama, opet smo brojali „golfove dvojke“ (upadljivo ih je manje nego pre godinu i po), planirali klopu i slušali Jalu i Bubu koji bi se, i to je tako bosanski, umešali međ sve one Talijane i Amerikance.

Nedeljnik 645