Najmanje dve i po godine se čekalo da Savo Manojlović krene. I sada kada je krenuo, postavlja se pitanje da li može nešto da promeni. Bilo u Srbiji, bilo u opozicionom delovanju u Srbiji. Njegova organizacija „Kreni-promeni“ izlazi na lokalne izbore i, što je najvažnije, na ponovljene beogradske izbore 2. juna, i to je najveća novost koja uz bojkot dela opozicije čini da ovi izbori ne budu naš Dan mrmota.
Na ovaj razgovor za Nedeljnik došao je u trenutku kada se još sa stoprocentnom sigurnošću nije znalo da li će ići na izbore ili će ići u blokadu izbora. Turbulentniji ulazak u politiku teško da je mogao da projektuje, a sa druge strane pokazao se kao „stara čekalica“, kao da je birao pravi trenutak.
Kako je Savo Manojlović novost na srpskoj političkoj sceni, pa i najveća enigma, ovaj intervju je pokušaj da saznamo ko je zaista on.
Savo Manojlović za Nedeljnik govori o „svim etiketama“ koje su za njega lepljene: od odrastanja na Kosovu, preko analiza da je desničar, pa sve do pitanja šta se zapravo krije iza fenomena Savo Manojlović.
***
Imali smo u Nedeljniku zapaženi intervju sa Mikijem Mihajlovićem o Kosovu kada je, pored ostalog, ispričao da je i u bivšoj Jugoslaviji politizacija mladih ljudi na Kosovu bila drugačija i intenzivnija nego u drugim delovima zemlje. U vreme vašeg odrastanja na Kosovu, u ratnim godinama, to je tek bilo izraženo. Kakvo je vaše sećanje na život u Prištini?
U Prištini sam živeo do trinaeste godine, tako da je meni ulazak u tinejdžerske godine praktično obeležio odlazak sa Kosova. Detinjstvo se uvek doživljava bezbrižnim, čak i u području u kom se dešava rat. Mene taj grad podseća na porodicu, na to kad se zaigramo na fudbalskom igralištu posle škole, pa roditelji i starija braća dođu da nas teraju kući, na moju majku koja me drži za ruku kada sam bio mali. Podseća me na pauze od igranja koje sam koristio da uletim kod babe u stan i pokupim vruću krofnu sa džemom i izletim nazad napolje da se igram.
Mi smo 1999, nakon rata otišli sa Kosova, ali su se i pre toga dešavale otmice, ubistva, stalne tenzije. Sećam se, recimo, terorističkog napada kada je bačena bomba na jedan kafić – tada su nažalost i kafići bili podeljeni na one u koje idu Srbi i one u koje idu Albanci – a to je bio kafić u koji je izlazio moj brat. Ali dete to nekako ne percipira na taj način.