Dvadeset godina je prošlo od “velikog proširenja Evropske unije”. Deset država, od kojih su osam startovale sa mnogo gorih pozicija, od onih na kojima je bila SFRJ pre nešto više od tridest, imalo je sreću da uz ogromnu podršku država članica, kao i uz jasno izraženu političku volju domaćih političkih aktera i građana, pohrli najpre u članstvo NATO-a, a zatim i Evropske unije. Svi su na dobitku i to je postao aksim, koji ne treba dokazivati nigde, osim u Srbiji.
Dvadeset ili trideset godina su za istoriju nekog naroda ili države ništa. Tek tren. U najboljem slučaju lekcija-dve u istorijskim čitankama. Za jedan ljudski život, to je u naboljem slučaju trećina. Ja nekako mislim da je najveći gubitnik i žrtva promašenih srpskih politika baš moja generacija. Mi nikada nismo živeli u normalnoj i po demokratskim principima uređenoj državi u kojoj se strikno primenjuju principi vladavine prava, pluralizma, slobode govora, medija, u državi socijalne pravde i zaštite ljudskih prava u punom smislu te reči. Ceo život tranzicija…Ali tako je mislio i govorio i moj deda, a on je bio ravno 50 godina stariji od mene i doživeo 93 godine. Njemu je sve bilo jasno. On je sve što se događalo u državama u kojima je živeo skoro čitav vek, bez da se igde selio, mogao da objasni istorijskim razlozima, faktorima, međunarodnim okolnostima, ali i unutrašnjim prilikama. Ništa tu za njega nije bilo nelogično. Ni odabir strane u Drugom svetskom ratu, ni Tito, ni komunizam, ni Jugoslavija, pa ni njen raspad, Milošević, to što su se odcepile Slovenija i Hrvatska, ratovi…sve je on to video i objašnjavao logičnim nizom i sledom uzročno-posledičnih događaja i sa njima vezanim odlukama. Čitao je knjige i slušao Glas Amerike. Na televiziji je gledao samo filmove, kad ih je bilo.
Meni ništa nije bilo jasno pa sam zato otišla na Fakultet političkih nauka. Bila je to 1993. godina u zemlji koja nije ni članica Ujedinjenih nacija, koja je pod sankcijama, bunama i protestima. Padao je Berlinski zid i ja sam bila oduševljena, zatim jedan za drugim komunistički režimi po Centralnoj i Istočnoj Evropi. Mislila sam sad će to sve i kod nas, čitala i slušala Zorana Đinđića, učila često i pod svećom (jer nije bilo struje) iz fotokopija udžbenika, skripti, neke nove literature u kojoj nema ni M od marksizma. A samo par godina ranije, na Evroviziji je pobedio Toto Kotunjo i mi smo pevali Unite, unite Europe i Wind of Change…Kako smo završili na podrešnoj strani istorije i kako da se to ispravi, neprestano sam se pitala. Moj deda uopšte nije bio iznenđen.
Na mom fakultetu su Evropski odnosi tada bili jednosemestralni ispit. Ne sećam se da smo se kroz bilo koji drugi predmet time bavili, čak ni kroz Diplomatiju i diplomatsku istoriju, a to je bio ispit od nekoliko hiljada strana. O vestima iz tadašnje Evropske unije da ne govorim. Samo rat, sankcije, ko nas mrzi i ko nam radi o glavi, mobilizacija, inflacija, leševi…pa pregovori potpuno ideološki zaslepljenih komunističkih aparatščika koji se odjednom bore za nacionalne snove, crtaju granice, dele teritorije…i tako do bombardovanja 1999. O Evropskoj uniji standardno komunistički: truli zapad, propašće sigurno, mrze nas, otimaju nam, traže nam…
Nakon 2000. kreće proliferacija regionalnih inicijativa za saradnju na Balkanu a to je bila tema mog diplomskog rada, zahvaljujući kom sam karijeru započela u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom Srbije. Iz tog ministartsva i istog takvog saveznog, nastala je Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji u martu 2004. Tih prvih tridesetak državnih službenika i danas su najaktivniji u zagovaranju, da ne kažem borbi za članstvo Srbije u Evropskoj uniji, bilo da su u vladi ili nevladinom sektoru. Vezali su i živote i karijere za taj put kome ni posle 20 godina ne vidimo kraj.
Pre dvadeset godina, 1. maja 2004. vatrometi u deset novih članica Evropske unije označile su dolazak na krajnju destinaciju bivših komunističkih diktatura, kao i Malte i Kipra. One su tim putem transformacije prošle i pokazale da je to moguće. Evropska unija je pokazala da to može da podrži i politika proširenja definitivno je bila i ostala njena najuspešnija politika.
Godinu dana kasnije, 2005. godine kada DZ Srbija i Crna Gora dobija Studiju o izvodljivosti, uz Strategiju pristupanja Evropskoj uniji do 2012. godine (verovali ili ne) i dvostruki kolosek za pregovore (na jednom Srbija, na drugom Crna Gora) kreću intenzivne obuke, izgradnja kapaciteta administracije, kreiraju se institucionalni mehanizmi za pregovore…Tih tridesetak državnih službenika kreće u Slovačku na višednevnu ozbiljnu obuku po sistemu kroz koji su uveliko prošle novopečene članice Evropske unije. Prvo predavanje nam drži Italijan, koji je, kaže, radio u svim prethodnim državama kandidatima. Pita nas, zašto želimo da Srbija postane članica Evropske unije. Mi navodimo uglas: bezvizni režim, demokratija, sloboda kretanja…sve četiri slobode, jedinstvena valuta, fondovi, programi…Predavač sluša u neverici i kaže: “Ja ovo nikad pre nisam čuo. Vi ste prva zemlja koja kao prvi i najvažniji razlog nije navela – strah od Rusije!” I mi smo bili šokirani. Kakve sad to veze ima?! I zašto bismo morali da se plašimo Rusa?! Njih tada ionako niko ništa ne pita. Nikada ovo nisam zaboravila.
Već 2006. godine Srbiji su bili suspendovani pregovori sa Evropskom unijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom. . Radila sam u Ministarstvu odbrane kada je u novembru te godine Srbija primljena u Partnerstvo za mir. U tom trenutku u Odseku za bilateralnu vojnu saradnju niko se ne bavi Rusijom. Te saradnje nema. Načelnik generalštaba se prvi put sreo sa svojim ruskim kolegom u Briselu na nekom sastanku Vojnog komiteta Evropske unije ili možda čak u sedištu NATO. Svakako ne ni u Beogradu, ni u Moskvi.
Setila sam se pitanja i tvrdnje našeg italijanskog predavača već 2008. kada sam na poziv proevropske organizacije Renesansa iz Kijeva, došla da prenesem Ukrajincima iskustvo stvaranja Nacionalnog konventa, platforme, koju smo preuzeli od Slovaka, a koja okuplja za istim stolom i vladu i civilno društvo, da bi kreirali nacionalni konsenzus oko ključnih reformi sa kojima su ozbiljno kasnili. Na kijevskom aerodromu predala sam zahtev za ulaznu vizu, popunjen na ruskom jer je to bila opcija, a ja sam htela da proverim da li sam zaboravila posle više od deset godina da pišem na prvom stranom jezku koji sam nevoljno učila. Službenica na pasoškom me pitala odakle znam ruski, rekoh pa dolazim iz bivše komunističke zemlje. Nasmejala se i pustila me. Sačekao me vozač koji ne govori engleski, već samo ruski. Oduševljen što ja znam ruski, pokazuje mi Kijev i priča kako ništa tu ne valja. U tom trenutku Julija Timošenko obeležava 100 dana vlade. Ceo grad je oblepljen njenim plakatima. Na Majdanu je centralna proslava baš u trenutku kada se završava konferencija. U diskusiji čovek želi da mi postavi pitanje o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova. Na ruskom. Moderatorka ne dozvoljava, kaže da su radni jezici ukrajinski i engleski. Pokušavam da kažem da ja razumem šta on govori, ali ona oštro odbija i oduzima mu reč. Ništa mi nije jasno.
Biće mi sve jasno tek kada će, nakon što sam joj dala intervju na engleskom, Olga, novinarka radio Kijeva, otkazati svoje obaveze, da bi mi pokazala grad i objasnila u kakvoj to zemlji živi. Duboko podeljenoj, koja želi kao i njeni evropski susedi u NATO i EU, ali to sa jezivo korumpiranim vlastima, pod uticajem ruskih tajkuna, Ruske crkve i naftnih giganata, neće ići tako lako. Bila je u pravu za sve što mi je rekla ali ni ona, dete iz mešovitog braka, ni u najluđim snovima nije mogla da pretpostavi da će manje od decenije kasnije, ratovati ovako brutalno i da će za tu ideju i naum da postanu članica Evropske unije, Ukrajinci morati da ginu u ratu sa Rusijom.
Drugi put sam se setila reči našeg italijanskog predavača u Varšavi, 2008. godine, gde je 60 državnih službenika bilo na obuci na poljskoj Akademiji nacionalne odbrane na programu SENSE (Strategic Economic needs and Security exercise), na poziv Centra za istočnoevropske studije Varšavskog univerziteta. Ovaj program kreiran je 1990. godine i korišćen u Bosni. Kreator je Donald Ramsfeld. To je zapravo simulacija procesa donošenja odluka i pregovora između različitih aktera u virtuelnoj zemlji koja liči i na Bosnu ali i na Izrael, a smeštena je u Golfski zaliv, koja izlazi iz autoritarnog režima, unutrašnjim sukobom ili revolucijom, etnički podeljena, korumpirana, siromašna i pod pretnjom separatizmom. Pet dana smo bili u svojim virtuelnim ulogama (moja je bila načelnik generalštaba) i rešavali različite situacije, donosili odluke, uz mentore i gamemastera. Moj mentor bio je major logistike koji je neprestano tražio da smanjim vojsku, prodam viškove naoružanja i vojne opreme i pratio na osnovu čega i u dogovoru s kim donosim odluke. A onda je jednog jutra došao bled i vidno dekoncentrisan. Tog dana je Rusija napala Gruziju i u poljskoj vojsci je podignut stepen borbene gotovosti na maksimum. Nama je, i samo nama, državnim službenicima iz Srbije to bilo- smešno! Ne samo zato što smo pokušavali tim ozbiljnim ljudima da objasnimo da ruski tenkovi idu na potpuno suprotnu stranu sveta od Poljske, već zato što se mi jednostavno ne plašimo ruske vojne intervencije. Kod nas je NATO intervenisao. Taj strah od ruske invazije ja nikada pre nisam videla, ali sam ga dobro razumela samo dve godine kasnije kada se ka Katinskoj šumi uputio čitav državni i vojni vrh Poljske da oda počast stradalima u Drugom svetskom ratu, ali tamo nikada nije sleteo. Svi su nastradali u avionskoj nesreći pod dejstvom loših vremenskih uslova i magle.
U Gruziju sam stigla 2018. godine, deset godina nakon tog dana u Varšavi, kada je stigla vest o ruskoj invaziji na ovu zemlju, kao OEBS-ov posmatrač na predsedničkim izborima, poslednjim direktnim. Od ovogodišnjih izbora, predsednika ili predsednicu Gruzije biraće Parlament. Dobila sam da posmatram izbore u Goriju, Staljinovom rodnom mestu, kao i region ispod Kavkaza, koji se graniči sa Abhazijom i Južnom Osetijom, koje su proglasile nezavisnost i odcepile se uz rusku vojnu asistenciju, te već pomenute 2008. godine. Granicu između samoproglašenih republika i svoje zemlje Gruzini zovu administrativnom linijom ali ne znaju gde je tačno. Tamo nema graničnih prelaza. GPS vam pokazuje isprekidanu liniju, koju ako pređete možete biti uhapšeni.
Gruzijski san je vladajuća partija, uz čiju podršku se tada kandiduje sada odlazeća predsednica Salome Zurabišvili. Pobedila je u drugom krugu, sa jasnom proevropskom i prozapadnom agendom, kao neko ko ima i francusko državljanstvo i obrazovanje. Pripremajući se za posmatranje izbora, proučavali smo i njene medijske nastupe, kampanju koju je vodila za srca i duše gruzijskih građana, tj. za njihove glasove. Najupečatljivija izjava mi je bila ta da je “samo lud i neodgovoran čovek mogao da konfrontira zemlju sa Rusijom i izloži je takvoj opasnosti i da bi za to trebalo da odgovara.” Napadana je od oponenata da tvrdi da su zapravo Rusi u pravu i da je trebalo da pristanu mirno na secesiju delova svoje teritorije. Čitava debata tokom kampanje bila je fokusirana na odnos prema Rusiji i na evropsku budućnost zemlje. I naravno na korupciju. Ocena izbornog procesa koju je OEBS objavio nije bila tako pozitivna: nepravilnosti u biračkim spiskovima, pritisak na birače, kupovina glasova, crni džipovi na biračkim mestima, netransparentno finansiranje kampanje, sprega tajkuna i medija sa vladajućom partijom…Pa ipak, predsedica je izabrana uz podršku upravo te partije u drugom krugu.
U Goriju nisu ponosni na Staljina, iako imaju muzej posvećen ovom diktatoru. Ruski se govori svuda i niko nikom to ne zamera. U mojoj grupi posmatrača bili su jedan Amerikanac, Albanka, Ukrajinka,Finkinja i dva Nemca. Tek u kafani će se ispostaviti da svi govorimo ili bar razumemo ruski i da smo ga svi učili u osnovnoj školi, osim Amerikanca. U Gruziji naravno postoji strah od ponovne ruske vojne intervencije ali ogromna je razlika između njih i onoga što sam videla u Poljskoj i u Ukrajini. Nema mržnje, nema buke. Za njih je rusko prisustvo nešto sa čim su naučili da žive. Tako je bilo do sada.
A onda je Gruzija dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, nakon što je ispunila dodatne uslove koje je pred nju postavila Evropska komisija. Ukrajina i Moldavija su taj status dobile nešto ranije. Gruzijska vlada je, umesto da krene u reforme i ispunjavanje kriterijuma za članstvo, naprasno donela zakon o “organizacijama koje promovišu interese strane sile”, što je izmenjena formulacija u odnosu na prvobitnu koja je glasila zakon o “agentima stranog uticaja” ili što bi se srpski reklo o stranim plaćenicima. Takav isti ima Rusija a priprema ga i Republika Srpska.
Demonstracije u Tbilisiju traju danima, vrlo su masovne i dobro organizovane. Na njima se vijore zastave Evropske unije. Gruzini neće ni korak nazad na svom evropskom putu, ali zakon je izglasan u Parlamentu uprkos tome, sa 83 glasa za i svega 23 protiv. Ta država je jedva stekla status kandidata, nadam se da njeni građani neće morati da ginu kao Ukrajinci za punopravno članstvo. Predsednica je odbila da potpiše zakon i vratila ga u Parlament. Ursula fon der Lajen poručila je iz Brisela da je “Gruzija na raskrsnici ali da treba da ostane na evropskkom putu”.
Ko se dakle plaši Rusa i Rusije? Građani ili vlade ovih država? I čega se plaše, recimo građani? Vojne invazije, sile i rata ili toga da će ostati da tavore u korumpiranim autokratijama, u siromaštvu i na marginama svetskih političkih, ekonomskih i tehnoloških razvojnih procesa? Da bi Rusija oko sebe mogla da ima “tampon zonu” kojom je opsednuta. Da se ni slučajno ne dodiruje sa demokratijama, iako se sa nekoliko njih graniči na zapadnim granicama. Kod država koje je strah od ruskog uticaja i ruske sile, koji je proizvod realnog istorijskog iskustva sa ovom zemljom i njenim poimanjem međunarodnih i susedskih odnosa, motivisao da krenu putem evropskih integracija, želja da se toga oslobode učinila ih je punopravnim članicama Evropske unije: to su sve baltičke i sve istočnoevropske države. Takvo istorijsko iskustvo imaju i razumeju taj strah i Gruzija i Jermenija i više nego iko drugi Ukrajina. Potrebno je međutim da se tog staha ili uticaja oslobode najpre same Vlade tih država. I da krenu odlučno svojim putem.
Sa protokom decenija bavljenja evropskim integracijama i sama sam postala predavač i gostovala u svim državama Zapadnog Balkana. Svako predavanje počinjala sam pitanjem koje je nama postavio italijanski predavač. Ni u jednoj državi Zapadnog Balkana nisam čula kao motiv strah od Rusije. Čak ni u Albaniji. Ali sam videla strah vlada u svakoj od njih da se odlučno odreknu svih elemenata ruskog načina upravljanja državom, uključujući korupciju i tajkunizaciju. Isto tako, nigde nisam čula da nešto vole Ruse i da ih vide kao prijatelje, kao što se to može čuti u Srbiji. Čak ni u Crnoj Gori. Sve države Zapadnog Balkana osim Srbije i Bosne i Hercegovine uvele su uostalom sankcije Rusiji.
Predsednik Srbije je ove nedelje u Kotoru na samitu EU- Zapadni Balkan izjavio da je “siguran da niko neće ući u Evropsku uniju pre Ukrajine”. Ja mislim da će ući Crna Gora. Da li je on ili sam ja u pravu, pokazaće vreme a zavisiće od toga da li se i u kojoj meri javlja strah od Rusije u svakoj od ovih deset država kandidata. I od toga koja je od njih rešena da se tog straha oslobodi. Ili bar lažne ljubavi koja mnogo košta i građane a mogla bi i vlade.
Tagovi
