Kada je britanski premijer Riši Sunak u sredu najavio da će Ujedinjeno Kraljevstvo održati opšte izbore 4. jula, mnogi posmatrači su se zapitali: “Zašto sada?”
Zašto je raspisao izbore za koje je gotovo sigurno da će izgubiti?
Ankete su mesecima stavljale Sunakovu Konzervativnu stranku daleko iza opozicione Laburističke partije i, kako stvari stoje, lider laburista Keir Starmer ne samo da će osvojiti vlast, već će imati i ogromnu parlamentarnu većinu.
Odgovor na to pitanje je jednostavan: malo je verovatno da će doći bolje vreme.
Proteklih par dana bila su relativno dobra za Sunaka. Čini se da se privreda oporavlja, a Međunarodni monetarni fond (MMF) ažurira prognozu rasta u Velikoj Britaniji, a inflacija se konačno vraća na nešto što liči na normalan nivo.
Ništa nije bilo katastrofalno u poslednjih nedelju dana uoči raspisivanja izbora. Svakako, ovo je najstabilnija baza za pokretanje Sunakove kampanje ikada.
„Premijer je došao na funkciju suočavajući se sa nizom ključnih izazova: inflacija, nedostatak rasta, migracija. I on je bavljenje tim pitanjima doživljavao kao svoju primarnu misiju. I napravio je istinski i značajan napredak u tome. U utorak je MMF poboljšao naše prognoze rasta, juče smo videli da se inflacija vratila na normalne nivoe, a danas vidimo da migracija pada kao rezultat naših reformi.
„Dakle, imamo čvrstu osnovu da kažemo da stvari idu u dobrom pravcu, a mišljenje je bilo da je sada najbolje vreme da odemo u zemlju i kažemo ‘Evo šta smo uradili, naš plan funkcioniše, šta mislite ko sada ima plan i kapacitet da preduzme hrabru akciju da pomeri ovu zemlju napred ka sigurnijoj budućnosti.“
Sunak je morao da raspiše izbore pre kraja ove godine, prema ustavu. A ova nedelja mu je svakako išla naruku, piše CNN.
Čak i uprkos tome što su gradjanima već duže vreme potrebni izbori, i tome što je Konzervativna partija već nekoliko godina spolja izgledala kao košuljica.
Godine 2010, nakon 13 godina laburističke vladavine, Dejvid Kameron je pobedio na opštim izborima, ali nije osvojio većinu u parlamentu. Bio je prinuđen da napravi koalicionu vladu sa centrističkim liberalnim demokratama.
Kameron je, uprkos izgledima, držao koaliciju na okupu do izbora 2015. godine, na kojima je osvojio iznenađujuću većinu i obezbedio prvu potpuno konzervativnu vladu od 1997. godine.
Slavlje nije dugo trajalo. Održavanje referenduma o Bregzitu 2016. podelilo je njegovu stranku na dva dela i učinilo gotovo nemogućim vladanje za njegova četiri (da, četiri) naslednika. Prva je bila Tereza Mej.
Neuspešni vanredni izbori i nemogućnost da se usvoji njen sporazum o Bregzitu zato što je njena stranka to mrzela okončali su Mejin mandat, a nju je zamenio Boris Džonson 2019. Džonson je uništio sopstvenu većinu kada je postao toliko opterećen skandalom – uključujući i ozloglašene ilegalne stranke u Dauning Stritu tokom pandemije Covid-19 – morao je da podnese ostavku 2022.
Liz Trus je preuzela vlast na 45 dana, za koje vreme je uspela da izazove dovoljan ekonomski haos da je funta potonula na najniži nivo u odnosu na dolar, kamatne stope su porasle, a inflacija porasla. Konačno, Konzervativnoj stranci je dosta haosa i postavila je Sunaka na čelo kao siguran par ruku.