Glasnik luta hodnicima u pokušaju da dostavi poruku, ali ne uspeva da sustigne onoga kome je poruka namenjena. Advokat sastavlja i beskrajno prepravlja peticiju čiji je najveći problem to što nikada nije završena. Čovek koji se penje ka tvrđavi pita se: „Može li ovaj put biti beskonačan?“
Sve je kod Franca Kafke ostalo nedovršeno.
I segmenti priča koje je pisao i principi kojih se u pisanju držao, kao uostalom i tri romana čiji likovi se pojavljuju u prvim rečenicama ovog teksta tako da iz njega, kafkijanski, nikada ne izađu.
„Najdraži Maks“, započeo je pismo prijatelju Maksu Brodu, koje je ostavio u svom stolu, tako da ga Maks pronađe posle njegove smrti. „Moja poslednja molba za tebe: sve što ostavljam iza sebe… dnevnike, rukopise, pisma (svoja i tuđa), skice, molim te da sve bude spaljeno nepročitano.“ Tako bi se, da mu je Brod ispunio želju, konačno nešto dovršilo – Kafkin nihilistički poduhvat u kom je stvarao i uništavao sve što bi stvorio.
Ali nije.
Brod nije sačekao ni dva meseca pre nego što je, ne obazirući se na zahtev prijatelja, potpisao ugovor o priređivanju posthumnog izdanja Kafkinih romana. „Proces“ je izašao 1925. godine, „Zamak“ naredne, a „Amerika“ 1927. godine. Tako je i priča o Kafki, kao i sve njegove, ostala nedovršena. Da se o njoj razmišlja, da debatuje i tumači.
Jedino što je zapravo završeno jeste jedan vek od njegove smrti. O tome je, pomalo, ova priča.
Valter Benjamin rekao je jednom da je Kafka stvarao „bajke za dijalektičare“. Drugi su za njega govorili da je bio majstor modernizma, „rame uz rame sa Džojsom, Prustom i Pikasom“. Neki su u njegovom pisanju videli „previše rana, dezorijentacije, sadomazohizma, neobjašnjive okrutnosti i drugih teško objašnjivih, grotesknih kreatura“. Sam je pričao da piše zagledan u Gogolja, Getea i Flobera, najviše u Hajnea i Dostojevskog. A ispostaviće se, kako je napisao Filip Rot, da je „sudbina Kafkinih knjiga u rukama kafkologa teža nego sudbina Jozefa K.“.
Jer koliko god umeo da pronikne u bezličnost i surovost birokratske države, ni Kafka nije mogao da predvidi koliko će upravo birokrate i bezlični likovi zakomplikovati njegovo nasleđe.
Sto godine posle Kafkine smrti postoje nerazjašnjene dileme oko toga – „čiji je Kafka bio zapravo“.
U prvom talasu kafkologa, želeli su da ga „obože“.
Maks Brod je govorio da je njegov pokojni prijatelj „svetac modernog doba“, a njegove priče nazvao je „najvažnijim jevrejskim dokumentima našeg vremena“. Prvi prevodioci Kafkinih dela na engleski bili su još direktniji nazvavši ga „hrišćanskim alegoristom“, a mnogi su se potukli da prvi objasne kako je metamorfoza Gregora Samse u insekta u stvari hrišćanska priča o „preobraženju“.
U drugom talasu kafkologa, koji je svoje uporište imao u egzistencijalizmu, Kafka je proglašen zapravo čovekom koji je pisao o svetu bez boga. Kao čovek koji je zurio u provaliju apsurda našeg postojanja i pitao se naglas, pred kraj „Procesa“, kroz usta Jozefa K: „Gde je sve to vreme sudija kojeg nikada nisam video?“ Na to su se nadovezali kafkolozi koji su voleli da ga tumače kao zagledanog u ponor – ali sopstvene duše. Čoveka koji se kajao, čoveka koji je bio dijagnoza sam po sebi.
Najmlađi talas dobio je političke obrise. Tako je završio kao deo hladnoratovskih naklapanja, u govoru koji je 1962. u Moskvi održao Sartr. Za njega je Kafka postao „granata u biblioteci“, ili još slikovitije „zaprežna kola puna dinamita koja se kreću između Istoka i Zapada“.
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON