U sendviču između zatvora sa minimalnim obezbeđenjem i uflekane institucije za mentalno obolele, nalazi se otvoreni košarkaški teren. Rustem Smailagić, električar koji je radio sedam dana nedeljno kako bi se pobrinuo za suprugu i dvoje dece, tu je provodio pauze za ručak dok je sinu dodavao loptu. Posle nekog vremena, zatvorenici i psihijatrijski pacijenti – slobodni da tokom časova rekreacije šetaju po dvorištu – prišli bi terenu da gledaju džigljavog osnovca kako šutira.
Tako svoj tekst o Alenu Smailagiću otpočinje Konor Letorno, novinar San Francisko Hronikla. On svojim tekstom predstavlja američkoj javnosti i široj košarkaškoj publici, mladića rođenog u pogrešno vreme na mestu poput Beograda, ogrezlog u trgovini narkoticima i nasilju.
Jedno od prvih sećanja na taj teren između zatvora i bolnice, za Alena Smailagića jesu dani kada je njegov otac morao da se vrati na posao, a Alen je želeo da nastavi da šutira.
„Zatvorenici su govorili mom ocu: ’Ostavi ga s nama, biće bezbedan’. Voleli su me, niko me nije dirao“, uz osmeh i prevodioca priseća se Smailagić.
Posle nekoliko godina sve mu se to isplatilo.
Voriorsi su, otkriva Letorno, 206 centimetara visokog krilnog centra pratili više od dve godine. Mnogo pre no što su ostali NBA timovi i primetili da postoji takav igrač. Da bi doveli Smailagića dali su Nju Orelansu dva buduća pika druge runde i 1.000.000 dolara. Samo da bi se pomerili dva mesta na listi za draft. U junu su ga i uzeli kao 39. pika.
„Već neko vreme sam razmišljao o tome da bih mogao nešto da napravim sa košarkom. Ali ništa ni izbliza ovako veliko. Da mi je neko rekao da ću sa 19 godina da igram u NBA ligi rekao bih mu da je lud“, iskren je talentovani košarkaš.
Ni njegovi roditelji verovatno ne mogu da veruju. Otac Rustem je još 1994. godine pobegao od rata i otišao na severoistok Rusije da radi kao električar. Vratio se 1997, roditelji su ga upoznali sa Nerminom, devojkom sa severa Crne Gore, a uskoro su dobili i Alena. Kada je Alenu bilo sedam godina, Rustem ga je odveo u košarkaški klub Beko, više da bi ga sklonio sa ulice no da bi napravio karijeru.
Tamo se kalio Smailagić, u halama kakve ima svaka škola u Americi, trpeći udarce i grubu igru, sve dok se nije pojavio generalni direktor Santa Kruza (filijala Golden Stejta) Ken Lejkob.
„Iz poda je virila trava, ispod koševa golovi, na maloj pozornici vežba glumačka sekcija osnovne škole u kojoj se trenira“, živopisno je opisan Lejkobov utisak u tekstu.
Klupski skaut Kosta Jankov je Lejkoba doveo tamo u pauzi između utakmica polufinala košarkaškog prvenstva Srbije. Želeo je da čuje Lejkobovo mišljenje, da li bi njegov sin mogao da se bavi košarkom. Ali kako je trening napredovao, Lejkob nije mogao da skrene pogled sa 16-godišnjeg dvometraša sa vrsnom tehnikom šuta, odličnim pregledom igre i tečnim driblingom.
Avgusta 2018. Lejkob zove Smailagićevog menadžera i kaže mu da su Voriorsi zainteresovani da Alena učine najmlađim igračem G lige, razvojne lige za NBA klubove. Već u septembru, u jednosobnom porodičnom stanu, uz ćevape i burek, još jedan trener Santa Kruza zadužen za razvoj igrača Entoni Verin u razgovoru sa Rustemom i Nerminom nudi šansu da Alenu promeni život.
„Zaista sam osetio tada koliko je sve to ozbiljno, dovodiš nekog ko je jedva promilio iz kuće. Rekao sam im da ću ga paziti koliko budem mogao, da ću se prema njemu ponašati kao prema članu porodice“, priseća se Verin.
Pet nedelja kasnije Smailagić je bio u hotelu u Santa Kruzu, kalifornijskom gradu od nekih 60.000 stanovnika. Verin mu je sredio karticu za plaćanje i ajfon, pokazao mu prodavnice, nekoliko restorana, među kojima i Čili, onaj s morskim plodovima sa početka teksta. Učio je reči, psovke uglavnom, iz rep pesama…
Trenirao je sa Kazinsom, bio odličan u svakom duelu, a sada se dobro pokazao i tokom Letnje lige.
Kada su ga Voriorsi draftovali, Lejkob mu je prišao, zagrlio ga i rekao mu: „Prošla sezona je bila samo uvod, sad ide prvo poglavlje“.
Tagovi
