Za Koga si?
Varate se. Ovo nije pitanje za navijače, niti za bilo kakvu polarizaciju koje su na našem tlu uobičajene i sa tragičnim posledicama. Ovo je pitanje koje ćete čuti u vašoj porodici, među kolegama, prijateljima, rođacima.
Kada nekome nešto što radite ili kako mislite nije baš po volje, odmah vas svrstavaju u jednu od dve kolone: ili ste za psihijatra, ili za psihologa. Pri tome, sigurna sam, bar 80% ne zna ko šta od te dve grupe stručnjaka radi, kako se školuje, koji su dalji koraci u školovanju. To im, naravno, ipak daje za pravo da sude ko je za koga.
Pitam se da li među svima nama ima bar nekoga ko nema neki problem. Ne ulazim u to da li je mali ili veliki i ko uopšte ima pravo da određuje veličinu ili težinu nečijeg problema. Kratko rečeno-svakom je njegov problem najveći. Kome će se neko obratiti u najvećoj meri zavisi pre svega od poverenja u određenog stručnjaka o kome su čuli, čitali, slušali ili ga gledali. Dakle, procena može da bude, kao što i najčešće jeste, krajnje subjektivna. Ovde pre svega mislim i na psihijatre i na psihologe koji su, pored svojih osnovnih studija završavali i neku od brojnih edukacija za psihoterapeute.
Psihijatri su lekari koji su završili Medicinski fakultet, a potom i specijalizaciju iz psihijatrije. Bave se dijagnostikovanjem i lečenjem osoba koje imaju neku psihičku bolest ili poremećaj koji nužno zahteva lečenje lekovima. Oni rade u Domovima zdravlja, poliklinikama, klinikama, na specijalizovanim odeljenjima za psihijatriju, ali i u privatnoj praksi. Psihijatri nikada ne primenjuju psihološke testove ni tehnike.
Psiholozi su osobe koje su završile osnovce studije iz psihologije na Filozofskom fakultetu ili nekom drugom koji je akreditovan i ima odeljenje za psihologiju. Nakon završetka psihologije, programom je sada predviđen master is neke od širokih oblasti koje psihologije pokriva. Pored toga, oni koji bi želeli da se bave medicinskom psihologijom i rade na svim onim mestima gde rade i psihijatri, se odlučuju na specijalizaciju iz medicinske psihologije koja se sprovodi na Medicinskom fakultetu. Ovim ne dobijaju zvanje lekara, nego specijaliste medicinske psihologije. Psiholozi, inače, mogu da rade apsolutno u svim sferama života, počev od klinka, pa preko HR-a, marketinga, advertajzinga, u policiji, vojsci, centrima za socijalni rad, školama, vrtićima, novinama. Kada su na klinikama bave se psihodijagnostikom, tj. pomoću baterije standardizovanih psiholoških testova i tehnika utvrđuju strukturu ličnosti, eventualno oboljenje, prognozu, kapacitet za psihoterapiju. Nikada, ali nikada ne daju niti preporučuju lekove. To je oblast kojom vladaju lekari, jedini kompetentni da daju dijagnoze i lekove.
Postoji nešto što ove dve, slične struke, spaja, a to je psihoterapija. Na edukaciju iz odabranog terapijskog pravca mogu da se prijave i psihijatri i psiholozi i da pri tome niko nema prednost. Posle procene od strane komisija zaduženih za procenu onih koji su potencijalni kandidati za određeni psihoterapijski pravac, ulaze u edukaciju. Svaki pravac ima svoje zahteve, programe, pravila, istovetne i za psihijatre i za psihologe. Naravno i za neke druge srodne struke, ali to nije tema.
Nekada se, iako su psihoterapeuti, zatraži pomoć onog drugog. Psiholog-psihoterapeut će potražiti pomoć psihijatra-psihoterapeuta ako proceni da je stepen trpljenja njegovog klijenta toliki da bi mu dobro došao neki od lekova koji su namenjeni baš za tu vrstu trpljenja. S druge strane, psihijatar-.psihoterapeut će nekada zamoliti kolegu psihologa-psihoterapeuta da uradi psihološko ispitivanje kako bi mu malo više približio strukturu ličnosti klijenta i možda otkrio zone konflikata. Jasno je da je saradnja usmerenja u najboljem interesu klijenta.
Kada je neko psihički oboleo, ide psihijatru.
Kada je potrebna psihodijagnostika ide psihologu.
Kada ima neke probleme može da se obrati psihoterapeutu, bio on psihijatar ili psiholog.
Osnovno je da dođe do rezonance između terapeuta i klijenta, da se uspostavi ona tanana veza koja omogućava s jedne strane otvaranje klijenta i sa druge strane stručnu pomoć psihoterapeuta. Dakle, ne postoji pravilo „za koga si?“ ako postoji problem koji remeti kvalitet života. Potrebna je hrabrost, odlučnost da se trpljenje prekine i da se, u odnosu na lično osećanje mogućnosti uspostavljanja kontakta, odabere psihoterapeut. Uopšte nije važno da li je to psiholog ili psihijatar.
I najvažnije, ne pomaže vrsta psihoterapije nego psihoterapeut.
Ukoliko želite da na ovu ili neku drugu temu razgovarate sa stručnjakom, na DokTok-u vas čekaju terapeuti različitih ekspertiza i pravaca koji su vam na raspolaganju za razgovor i psihološku podršku.
Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju online konsultaciju već danas!
Birajte pažljivo. I srećno!
