Ovog 7. juna je koncert povodom 35 godina postojanja. Da li ste pre tri decenije verovali da ćete svirati 2024?
Nije nam takva ideja bila na pameti, nismo bili ni blizu sličnom razmišljanju. Okupili smo se bez ikakvog dugotrajnog plana, da bismo se 22. maja 1989. lepo proveli, a priča je evo potrajala punih 35 godina, neverovatno!
Šta će biti materijal na koncertu?
Na koncertu ćemo odsvirati najznačajnije pesme iz svih perioda naše karijere. Biće nekih koje smo svirali na tom prvom, već pomenutom koncertu, zatim nekoliko „klasika“ bez kojih nijedan koncert ne može da protekne, a sasvim sigurno ćemo izvesti uživo i svoj poslednji singl „Superstar“ koji smo nedavno izdali.
Razvijali ste se u najgore vreme, grozne devedesete. A opet kao da je tada imalo više smisla baviti se rok muzikom?
Ako imaš šta da kažeš, to ćeš reći bez obzira na okruženje i tajming. Te godine jesu, nažalost, na našem prostoru bile vrlo inspirativne, raspad države u kojoj smo živeli, ratovi, nemaština i hiperinflacija, ali i nada da će se desiti promene, da će se jednog dana i na ovom prostoru normalno živeti.
Kao da je bio veći odjek u svem onom groznom vremenu?
Bio je veći odjek upravo zato jer je postojala nada. Postojali su mediji koji su i u vreme najvećeg mračnjaštva devedesetih emitovali pesme i spotove bendova poput nas. Imali smo tada kritičnu masu za pozitivne promene u društvu u svakom smislu. Nažalost, spletom okolnosti i pod uticajem raznih sila umesto da evoluiramo mi smo kao društvo zarobljeni u sivilu beznađa. I dalje izbegavamo da se pogledamo u ogledalo. Bez katarze nema puta u svetlu budućnost.
Šta pamtite sa svojih evropskih turneja?
Pre svega nam je to dragoceno životno iskustvo koje nas je međusobno povezalo. Upoznali smo mnogo dobronamernih ljudi sličnih interesovanja i videli mnoga mesta koja sigurno ne bismo nikad posetili da smo se u životu bavili nekom konvencionalnom delatnošću.
Koncerti u Engleskoj i Nemačkoj?
U Engleskoj smo svirali svega dva puta, u Londonu i Blekpulu. Prvi nastup je bio samostalni klupski u kultnom klubu „Barfly“ u Kamdenu, a u Blekpulu smo nastupili na festivalu „Rebellion“. Po Nemačkoj smo svirali u tridesetak gradova, tokom tri evropske turneje prethodnih godina, uglavnom po klubovima, a nastupali smo i na nekoliko festivala.
Ko je tu vaša publika?
Publika je mešovita. U najvećoj meri je to lokalna pankerija u klubovima i skvotovima po zapadnoj Evropi kojoj je egzotično da čuje i vidi bend sa nekog drugog govornog područja, ali uvek ima i ljudi sa celog prostora bivše Jugoslavije koji su otišli devedesetih i kasnije. Mi smo imali sreće i istrajnosti da nam se u životima namestilo tako da nismo imali stalne poslove, da su nam deca porasla i da smo imali mogućnost da se otisnemo tri puta na turneje koje traju po dvadesetak dana. To je organizaciono i logistički ozbiljan poduhvat, ali i iskustvo bez kog ne bismo bili takvi kakvi smo danas.
Šta je danas pank, u ovoj 2024?
Pank je u ovoj godini kao i u svim prethodnim generalni stav prema životu, a može se reći i način života. Nezavisnost jedinke i nepristajanje da te uteraju u stado kojim će upravljati putem ucena ili indoktrinacije. U vreme devalviranih vrednosti i masovnog ispiranja mozga od strane političara, crkve, „intelektualne elite“, medija i društvenih mreža, pankerski živi svako ko drži do sebe i svog integriteta i ne ustručava se da naglas kaže svoja uverenja.