U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, u petak 7. juna će biti otvorena izložba “Iskustvo pejzaža” umetnika Roberta Jankuloskog i Monike Motevske, koja stiže u MSUV nakon uspešne prezentacije u Paviljonu Severne Makedonije na 59. Bijenalu umetnosti u Veneciji. Ovu izložbu su ko-kustosirale dr Ana Frangovska, viša kustoskinja Nacionalne galerije Republike Severne Makedonije, i dr Sanja Kojić Mladenov, muzejska savetnica iz MSUV, te je čitav projekat i dobar primer regionalne saradnje u domenu vizualnih umetnosti.
O predstojećoj izložbi, umetnicima iz Severne Makedonije i temama kojima se bave, razgovaramo sa ko-kustoskinjom Sanjom Kojić Mladenov.
Na izložbi su radile dve kustoskinje i dvoje umetnika. Na koji način ste uspeli da usaglasite viziju izložbe? Koje su to idejne tačke – od brojnih tema koje izložba pokreće – koje ste vi lično uočili kao umetnički naročito potentne?
Umetnička istraživanja Roberta Jankuloskog i Monike Moteske svojim narativom pripadaju širokom polju umetničkih iskaza koji važnost daju kulturi sećanja, kojom sam se i ja bavila u mnogim svojim ranijim istraživanjima i izložbama. Ova tema ima sve veći značaj ne samo u konstituisanju istorije „koju pišu pobednici”, njene mitologizacije, kao i kritike, već i u kontekstu izgradnje ličnih i kolektivnih identiteta. Ciklusi fotografija Roberta Jankuloskog koji prikazuju mesta i predmete natopljene istorijom, kao što su Ranjeni pejzaži (od 2015), Ostaci memorije (1935–2014) ili Prvi svetski rat – Sećanja (2020), kao i ranije instalacije Monike Moteske Disanje ispod (2019), istražuju proces arhiviranja i odnosa prema memoriji kroz ontološku potrebu ljudi za radom i čuvanjem (prepariranjem) svojih rezultata za večnost. Pomenuti radovi su činili deo koncepta pojedinih projekata koje sam kustosirala, kao što su: „Memorija nasilja i snovi o budućnosti“, „Moja umetnost je moja stvarnost“ i „Risk Change“, a kroz koje sam sarađivala i sa koleginicom Anom Frangovskom.
Robert Jankuloski, Monika Moteska, Iskustvo pejzaža
Izuzetno je zadovoljstvo kada pronađete osobe sa kojima delite slična razmišljanja, teorijski pristup, kao i sam način rada. Kroz poverenje čitavog tima, razmenu mišljenja i zajednički proces traženja najboljih rešenja došli smo do koncepta izložbe koji funkcioniše kroz interrelaciju umetničke prakse svakog od umetnika koje se, bez obzira na posebnosti i specifičnosti ličnih diskursa, usaglašavaju u propitivanju zajedničkog vrednosnog polja povezanog pojmom iskustva pejzaža. U pitanju je istraživanje arheologije prostora, slojevitosti napuštenih i zaboravljenih predela unutar kolektivne kulture sećanja/memorije i oživljavanje „prisustva neprisutnog“.
Šta je to što naročito cenite u umetničkom izrazu Roberta Jankuloskog, odnosno Monike Moteske – sa jedne strane u njihovom stvaralaštvu uopšte uzev, a s druge u konkretnim radovima koji će biti izloženi u MSUV?
Geopolitički kontekst od kojeg polaze vidljiv je i u njihovoj prethodnoj profesionalnoj praksi. Robert Jankuloski je kroz svoj dugogodišnji istraživački rad pronašao i prikupio mnoštvo starih fotografija od kojih je obrazovao Makedonski centar za fotografiju u Skoplju. Odnosi života i smrti, lepog i ružnog, zdravog i otrovnog čine osnovu kritičkog pristupa temama kojima su se autori prethodno bavili na različite, ali bliske načine. Pitanja koja postavljaju direktno su usmerena na preispitivanje pozicije ljudi u okviru njihove životne sredine i pitanja odgovornosti prema sopstvenom okruženju. Bave se propitivanjem povezanosti ekologije sa korporativnim imperijalizmom i značajem dekolonizacije ne samo istorije, već i prirode. Razmatraju odnose moći u društvu i opasnosti koje nose međusobne borbe kroz bezumne ratove. Istovremeno, analiziraju i sve agresivnija iskorišćavanja i zloupotrebu prirodnih resursa kojom se takođe narušava ekosistem, živi svet i prirodna staništa. Istražuju pitanja ljudskih sloboda, odgovornosti i rizika za sopstvena delovanja, te pitanje opstanka humanosti kao vrednosti savremenog društva.
Robert Jankuloski, Monika Moteska, Iskustvo pejzaža
Takođe, autori čine vidljivim mesta devastacije prirode od strane čoveka, bilo da su u pitanju ratna dejstva ili iskopavanja rudnih bogatstava, te dovode u pitanje kolektivnu sliku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kritički posmatraju istoriju kroz ljudsku potrebu da pokori i pripitomi prirodu, povezujući je sa tezom o banalnosti zla Hane Arent (iz 1963. u delu Ajhman u Jerusalimu), o tome da najveće zlo nisu počinili oni koji su po prirodi zli, sociopate, fanatici, već oni kojima samo duboko nedostaje samosvesno mišljenje i rasuđivanje, poslušnici koji se bespogovorno pokoravaju hijerahijskim ustrojstvima, zakonima i institucijama države koje saučesništvo, bez lične odgovornosti, prenose na čitavo društvo.
Izložba se bavi „nagomilanim problemima, ukazujući na važnost uspostavljanja novog poretka koji bi pružio mogućnost prevazilaženja antropocentričnog pogleda na svet“, što je ujedno i tema kojoj ste se, na različite načine, bavili i u ranijem kustoskom radu. Kako vidite ulogu umetnosti i umetnika u uspostavljanju ovog poretka, odnosno njegovu objektivnu/realnu/verovatnu mogućnost u korporativnom imperijalizmu koji se ovim promenama opire?
Pozicija umetnosti i kulture u našem društvu već dugo je skrajnuta iz dominantnih tokova, svedena na marginu društva i vrednosno oslabljena, tako da je teško govoriti o trenutnom velikom uticaju umetnika i umetnosti na društvo, ali istovremeno to ne znači i da umetnost ne predstavlja izazov antropocentričnom pogledu na svet svojom stalnom kritičkom praksom i društvenopolitičkim angažovanim pristupom. Konstantna budnost, spremnost i senzibilitet za preispitivanje aktuelnih problematičnih društvenih postavki i odnosa, kao što su: nacionalizam, rasizam, autokratija i diktatura, koji utiču na diskriminatorne politike ka drugom i drugačijem, ranjivim i manjinskim grupama, kao i prirodi, neke su od odlika savremene umetničke prakse. Kroz mnoge projekte nastojim da afirmišem kritičku svest, pluralizam mišljenja, eksperimentalna i rizična delovanja, kojim težim otvorenom, emancipatornom i egalitarnom pogledu na svet, nasuprot centričnom.
Robert Jankuloski, Monika Moteska, Iskustvo pejzaža
Koji su izazovi predstavljanja izložbe koja je prethodno postavljena na Bijenalu u Veneciji, u drugačijem prostoru i kontekstu? Da li je u tom smislu izložba prilagođena MSUV-u i na koji način?
Venecijansko Bijenale predstavlja izuzetni izazov za umetnike i kustose, kako u formiranju aktuelnog tematskog i medijskog pristupa, produkcijskog angažmana, tako i iskoraka u internacionalnoj plasiranosti i vidljivosti sadržaja. Izložba „Iskustvo pejzaža“ je nakon Venecije bila prezentovana u Nacionalnoj galeriji Severne Makedonije u Skoplju – u specifičnom prostoru Ćifte Amama, a zatim u Muzeju u Bitolju. Arhitektura prostora uvek utiče na konačni izgled svake postavke, pa tako i u Novom Sadu.
Uz distancu od dve godine, te već postignute rezultate u kontaktu sa publikom i stručnoj javnosti, izložba u MSUV će prezentovati nastavak razvoja autorskog koncepta kroz dodatak nove dvokanalne video instalacije „Izoštvaranje bola“. Koncept realizovan u Veneciji, obrazovan kroz dihotomije dobrog i zlog, istinitog i lažnog, verodostojnog i manipulativnog, nadograđujuju gotovo Bošovskim odnosom raja i pakla.
Robert Jankuloski, Monika Moteska, Iskustvo pejzaža
Naime, nova video instalacija je snimljena na dva mesta – u bunkeru iz Prvog svetskog rata situiranom u nacionalni park u Pelisteru pored Bitolja i u željezari u Skoplju. Dok kadrovi iz dubine bunkera na prvi pogled deluje kao idilični pejzaž, željezara donosi uzavrelu fabričku unutrašnjost, zastrašujući ambijent koji istovremeno simbolizuje tehnološki napredak i dobit. Poigravanje sa različitim slojevima značenja i inverzijom očekivanog ponovo je prisutno u njihovom radu, kao i potreba za propitivanjem samog života na zemlji.
Na nedavnoj izložbi “New Era” u MSUV sarađivali ste sa muzejima i kolegama iz regiona. Ovoga puta još jednom je uspostavljena saradnja sa Nacionalnom galerijom Republike Severne Makedonije. Kakva iskustva nosite iz ove konkretne saradnje dve institucije, odnosno kako vidite značaj i potencijal ovakvih saradnji u ex-yu regionu, u domenu izlagačkih/vizuelnih umetnosti?
Od samih početaka moje kustoske prakse bila sam usmerena na obnavljanje saradnje, kao i proces pomirenja u regionu ex-Jugoslavije, smatrajući da delimo slične kulturne obrazce, društvenopolitički kontekst, način života i vrednosti. Cilj nije bio kreirati samo kratkotrajne događaje, već višegodišnje projekte koji bi doveli do dubljeg povezivanja i razmene novih generacija umetnika i kustosa. Dugačka je lista institucija, organizacija i pojedinaca iz regiona sa kojima sam do sada sarađivala, te koje kroz različite projekte i dalje povezujem. Pomenuta izložba „New Era“ je nakon Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu nedavno otvorena u Galeriji „Božidar Jakac“ – Muzej savremene umetnosti u Kostanjevici na Krki, a u septembru će biti prezentovana u Muzeju savremene umetnosti Republike Srpske u Banjaluci. Sa Nacionalnom galerijom Severne Makedonije iz Skoplja sam već imala odličnu saradnju.
Sve naše umetničke scene dele poteškoće polu-periferije Evrope i skrajnutosti u odnosu na dominantne internacionalne tokove, ali istovremeneno i specifične vrednosti i različitosti. Smatram da stalnim razmenama umetničkih sadržaja možemo jačati međusobne produkcijske i izlagačke kapacitete, te postati konkurentniji i međunarodno vidljiviji. U poslednje vreme nastojim da zajednički region povežem sa širim Evropskim konkekstom, što mi projekat nemačkog instituta za međunarodnu saradnju ifa – EVROVIZION. CROSSING STORIES AND SPACES i omogućava. Tako su prošle godine pojedini umetnici i umetnice iz ex-Jugoslovenskog prostora bili prezentovani u Atini, zatim u Nikoziji na Kipru, a nedavno u Tbilisiju u Gruziji, čiju političku stvarnost bi mnogo više trebali da pratimo i učimo iz nje.
Tagovi
