“Ovo više nije tim Nemaca”, rekao je stariji gospodin ispred samoposluge.
“Kako biste vi definisali ko su Nemci?”, upitao je ga je novinar Filip Avounou, koji je za svrhe dokumentarnog filma pod nazivom “Jedinstvo i pravda i različitost” (deo nemačke himne), razgovrao sa slučajnim prolaznicima na ulici.
“Za mene je pravi Nemac, bez uvrede, belac”, odgovara stariji čovek.
“Zašto ja ne mogu biti pravi Nemac?”, upitao ga je tamnoputi novinar.
“Zato što tvoji roditelji ne mogu biti Nemci.”
“Moja majka je Nemica.”
“Okej, razumem, to jeste moguće, ali gde su nemački belci koji igraju fudbal?”, nastavio je po svom starijii čovek.
Tako britanski Gardijan piše o situaciji u Nemačkoj gde u petak počinje Evropsko prvenstvo u fudbalu.
Ili makar tako to izgleda iz perspektive običnog lika sa parkinga supermarketa koji je sav ponosan upravo prosuo kofu rasizma u kameru.
Glavno istraživačko pitanje ovog dokumentarca, kojeg mnogi smatraju kontroverznim, bilo je “Da li biste voleli da više belaca igra u reprezentaciji Nemačke?”. Od 1304 ispitanika, 21 odsto odgovorilo je potvrdno.
Selektor Nemačke Julijan Nagelsman ocenio je projekat kao „usrano istraživanje“. Džošua Kimih opisao ga je to kao rasističko. Veći deo nemačkog društva više bi voleo da se o ovim pitanjima raspravlja sa malo više ukusa, dok ima i onih koji ne bi pričali o tome uopšte, naročito ne pre Evropskog prvenstva na kome bi sveobuhvatna poruka trebalo da bude ujedinjenje podeljene nacije. Ipak, iako je sama anketa pomalo provokativna, dokumentarac ne govori toliko o rasizmu u sportu, koliko ukazuje na šire društvene trendove.
Krajnje desničarska stranka Alternativa za Nemačku osvojila je skoro 20 odsto glasova na evropskim izborima i završila na drugom mestu u Nemačkoj. Nacija koja veruje da je iza sebe ostavila duhove mračne prošlosti, odjednom počinje da se vraća nekim davno zaboravljenim narativima.
Prošlog meseca, pojavio se snimak dobrostojećih mladih ljudi kako pevaju nacističke pesme i upućuju pozdrave Hitleru. Za to vreme, grupa ekstremnih desničara našla se pred sudom u Frankfurtu zbog optužbi da su planirali nasilno rušenje vlade. U novembru je čak održan tajni sastanak sličnih grupacija u kome se raspravljala “reimigracija” stranog stanovništva, u slučaju da se Alternativa za Nemačku dokopa nešto više političke moći.
Upravo je rezultat AfD-a u prvi plan bacio konverzaciju o problemu migracija, nepresušnoj snazi ekstremno desničarskih političkih opcija u celoj Evropi. Kancelar Olaf Šolc, je poslednjih meseci pooštro svoju retoriku po pitanju imigracija, obećavajući da će „deportovati“ migrante i kriminalce rođene u inostranstvu.
Fudbal u Nemačkoj ima posebno važnu ulogu u takvim narativima i umnogome oslikava sveopšte raspoloženje u nemačkom društvu. Mnogi tako kao glavne krivce neuspeha nemačke reprezentacije na prethodna dva Svetska prvenstva vide fudbalere „sumnjive“ etničke pripadnosti.
Uz to ide i priča o krizi “tradicionalne muškosti”, preovlađujući osećaj da današnjim mladima nedostaje čvrstina njihovih predaka. Kada se te dve uslovno rečeno slične ideološke perspektive sliju u istu temu, dolazi do paradoksalnih zaključaka.
Tako imamo situaciju u kojoj usred nedostatka tradicionalnih vrednosti od koga klinci boluju, nemačka selekcija do 17 godina bude najbolja na svetu. A onda, kada se popnu na vrh, isti ti dečaci budu zasuti rasističkim komentarima jer se na pobedničkoj slici ekipe nalazi četvorica tamnoputih fudbalera.
Erozija nemačke nadmoći u ekonomskoj i političkoj sferi, rat u Ukrajini i energetska kriza, odaju utisak da su stvari prestale da funkcionišu, da veze koje su nekada povezivale ponosno društvo polako popuštaju.
Međutim, kako fudbal često odražava čitavo društvo, dešavalo se i to da se upravo na fudbalskom terenu pokrene otpor novim trendovima. Bundesligaški treneri Kristijan Štrajh i Ćabi Alonso bili su mnogo glasniji protivnici krajnje desnice nego što bi se većina njihovih kolega iz Premijer lige usudila i da pomisli. Čak su i navijačke grupe – koje su daleko moćnije u Nemačkoj nego u Engleskoj – organizovale su proteste protiv AfD-a.
Fudbal kao igra poseduje i tu moć da se suprotstavi rasizmu, mnogo jače nego par reklama ili plakata. To će se desiti ukoliko Nemačka sa Gundoganom kao kapitenom, sa Rudigerom u odbrani i Musialom u napadu, uspe da, upravo na tim različitostima izgradi tim koji će na turniru daleko dogurati.
Naravno, fudbal ništa ne rešava sam. On može biti kanal za ove teške razgovore, ali kao i uvek, prava rešenja će morati da dođu sa nekog drugog mesta.
Tagovi
