„Za svaki dokumentarni film potrebno je vremena. Stvaranje filma je poput braka. Ako niste sigurni u to da li želite da budete u vezi, verovatno ne bi trebalo da se u to upuštate, odnosno ne bi trebalo da se odlučite za tu priču i stvaranje tog filma.“

Na Fakultetu dramskih umetnosti, studenti, budući reditelji i rediteljke, imali su priliku da pogledaju dokumentarni film „Freeheld“. Film koji potpisuje Sintija Vejd, režiserka dokumentarnih filmova koja je za spomenuti film nagrađena Oskarom 2008. godine.

Nakon projekcije i nakon svih znatiželjnih pitanja studenata, Sintija je odvojila vremena i da sa nama popriča o svojim dosadašnjim ostvarenjima, o tome kako je raditi sa holivudskim zvezdama, o tome da li Oskar na bilo koji način promeni život, o ljudima koji su profesionalne sirene i jednoj zanimljivoj priči sa ženom našeg porekla.

U praznoj bioskopskoj sali, sa tapaciranim narandžastim sedištima, u centru fakulteta iz koga izlaze budući umetnici i kreatori filmske industrije, u istim crno-belim patikama, sedele smo jedna pored druge i započele razgovor.

***

Film „Freeheld“ koji smo sad pogledali bio je prekretnica u vašoj karijeri. Kada ste došli do te priče, negde sam pročitala da ste tada rekli „za ovu priču idem na kraj sveta“. Kako je izgledao taj početak i pronalaženje ove priče? Zašto je baš ona bila presudna za dalji tok vaše karijere?

To zvuči kao nešto što bih ja rekla. Prvo mislim da postoje određeni filmovi koji su vam kao deca. Onda postoje filmovi koji su vam kao poludeca – brinete o njima, odgovorni ste za njih, ali nisu deo vas. Filmovi koji su vaša deca doslovno kao da su deo vašeg DNK, kao da su vam iščupani iz kože. Ovo je bio jedan od tih filmova. U to vreme kada sam otkrila priču o Laurel Hester, policajki koja boluje od raka i kojoj nije ostalo još puno vremena, koja nije mogla da ostavi svoju zarađenu penziju svojoj partnerki, bila je 2005. Tada je bilo drugo vreme nego danas, ali bila sam iznenađena da samo sat vremena od vrlo liberalnog Njujorka njoj to nije bilo dozvoljeno, dok je doslovno mogla da se uda za bilo kog stranca na ulici koji je muškarac i on bi dobio njenu penziju bez pitanja.

Ubrzo mi je priča Laurel Hester pokazala koliku privilegiju ja uživam jer sam udata za muškarca, dok ona to nije imala. Zato mi je bilo veoma važno da iskoristim specifičnost njene priče, njene lične priče kako bih ispričala širu priču o društvenoj nepravdi i nejednakosti u društvu. Ako političko učinite ličnim, a u ovom slučaju političko je postalo lično, možete navesti ljude na razmišljanje.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.