Zbog svoje diplomatske istorije, Rusija se nalazi među malobrojnim silama koje održavaju odnose sa svim učesnicima u izraelsko-palestinskom sukobu, uključujući i Hamas. Međutim, njena uloga posrednika ostaje ograničena u kontekstu sukoba između Rusije i Zapada u Ukrajini i monopolizacije problema od strane Sjedinjenih Država.
Napadom Hamasa na Izrael 7. oktobra, i ratom koji je pokrenula izraelska vojska protiv Gaze, zajedno s represijom na Zapadnoj obali, palestinsko pitanje se ponovo našlo u središtu pažnje međunarodne javnosti. Po mišljenju mnogih posmatrača ovo je pitanje marginalizovano od kako je došlo do normalizacije odnosa između Tel Aviva i nekih arapskih država u okviru Abrahamovih sporazuma potpisanih 2020. godine. Postojanje verovatnoće da će sličan napredak biti postignut i kada je reč o odnosima Izraela i Saudijske Arabije činilo se da potvrđuje ovu ocenu.
U Moskvi, kako stručnjaci tako i politički lideri nisu delili taj stav: tradicionalno, Rusija stavlja stvaranje palestinske države u srce pitanja bezbednosti na Bliskom istoku. Stoga su, nakon 7. oktobra, u reakciji Moskve na podjednaku osudu naišli napad Hamasa „za koji nema opravdanja” i „nepravedna bombardovanja stambenih četvrti Gaze”; ponovljeni su pozivi za primirje ‒ uključujući podnošenje predloga rezolucije Savetu bezbednosti, već od 13. oktobra (koji je odbijen američkim vetom), i, pre svega, upućen je poziv na političko rešavanje palestinskog pitanja.
Ova pozicija ravnoteže objašnjava se, između ostalog, strahom od širenja nemira u muslimanskim republikama Federacije, kao što su pokazali događaji 29. oktobra 2023. godine na aerodromu u Mahačkali, u Dagestanu, kada je let iz Tel Aviva dočekala ljutita gomila. Ako se temeljitije sagleda, ruska pozicija je rezultat bogate diplomatske istorije, obeležene spektakularnim preokretima tokom sovjetskog perioda, nakon kojih je usledilo ponovno uspostavljanje ravnoteže „na jednakoj udaljenosti” od različitih regionalnih aktera u narednim decenijama.
Sovjetski Savez je igrao veliku, iako neočekivanu, ulogu u stvaranju države Izrael. Zvanično, Moskva je nakon završetka Drugog svetskog rata branila ideju o „nezavisnoj i demokratskoj palestinskoj državi“ u kojoj bi zajedno živeli Jevreji i Arapi. Međutim, ta pozicija je bila privremena i taktička. Moskva je promenila stav 1947. godine. Sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov, u telegramu od 30. septembra 1947. upućenom svom zameniku Andreju Višinskom u Njujorku, naglašava da ne može „preuzeti inicijativu za stvaranje jevrejske države“, i da ta opcija – predstavljena kao drugi izbor koji bi se realizovao samo u slučaju pogoršanja sukoba između dve zajednice – zapravo ima podršku Kremlja. U središtu sovjetske pozicije nalazila se želja da se izvrši pritisak na Veliku Britaniju i ubrza njen odlazak, nakon što su Britanci 1922. godine dobili mandat Društva naroda nad Palestinom posle pada Osmanskog carstva. Dana 17. maja 1948. godine, SSSR je postao prva država koja je de jure priznala Izrael, koji je stvoren tri dana ranije. Ta politička podrška, kao i snabdevanje oružjem (preko Čehoslovačke) i dolazak stotina jevrejskih oficira iz sovjetske vojske, doprineli su vojnoj pobedi Tel Aviva nad arapskim državama, koje su tada bile smatrane saveznicima Londona.
Odnosi između Izraela i Sovjetskog Saveza brzo su se suočili sa dubokim ideološkim i geopolitičkim razlikama. Okretanje Tel Aviva ka zapadnom bloku, kao i rast moći pokreta za nacionalno oslobođenje u arapskim zemljama, doveli su do toga da se Moskva približi progresivnim režimima – pre svega Egiptu, Siriji i Iraku. Nakon njihovog poraza u ratu 1967. godine, koji je započeo Izrael, uprkos sovjetskoj isporuci oružja, SSSR je trajno prekinuo diplomatske odnose sa Tel Avivom.
Ovaj prekid, međutim, nije doveo do toga da Moskva jednostrano zauzme propalestinsku poziciju. Kremlj je zadržao sveobuhvatan pristup miru na Bliskom istoku, koji je bio nijansiraniji nego što mnogi posmatrači danas smatraju. Ova politika nije isključivala mogućnost postepenog rešenja. Tako je već 1968. godine sovjetski plan za primenu Rezolucije 242 (usvojene od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o granicama iz 1967. godine nakon Šestodnevnog rata, koja naglašava neprihvatljivost sticanja teritorija silom) uključivao ne samo povlačenje Izraela sa okupiranih teritorija i povratak izbeglica, već je takođe pominjao obavezu arapskih država da priznaju Izrael, poseban status za Jerusalim i razmeštanje snaga UN na Sinaju. Drugim rečima, Moskva se nije ograničila samo na prenošenje zahteva svojih arapskih saveznika.
„Arapskiji od samih Arapa“
U isto vreme, Sovjetski Savez razvija svoje veze sa palestinskim pokretom otpora, kojem je stvaranje Organizacije za oslobođenje Palestine (OLP) 1964. godine dalo poseban identitet. Četiri godine kasnije, lider Fataha, Jaser Arafat, je prvi put (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.